Високопреосвећена и преосвећена браћо aрхијереји,
часни оци, ожалошћена родбино,
драги епархиоти почившег нам брата Митрополита Христофора,
Све наше судбине, сви наши животи и ниске дана који их чине, треба да буду подређени Божијој вољи. Наше је да дане, од Господа на спасење нам добијене, проживимо онако како Бог заповеда. То није лако. Највећима је дато најтеже бреме. Кад га пронесу са свијета како доликује, онда их прати реч великог Његоша: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.”
Када се у фамилији Ковачевића, као девето дете, 1928. године, родио Велимир, није се могло знати да га велика дела очекују.
Некада је у породицама је бивало доста деце: за Бога, за Краља, за Отаџбину, за кућу и племе. Блаженопочивши Митрополит је имао много браће и сестара и сви су били одани Богу и роду своме. Велимир је био свештеник и стекао породицу, три сина и једну кћерку. Касније, као удовац, постао је владика, и проширио своју физичку породицу на многобројну духовну децу – нове синове и кћери Цркве Божије, Цркве Српске – почев од 1978. када је постао Епископ источноамерички и канадски, где је својим трудом и радом разројио медоносну кошницу. Нарочито истичемо допринос блаженопочившег Митрополита оснивању Епархије канадске, на чијим темељима и ми радимо. Благодаран сам му за добро сјеме које је засијао, које сада рађа крупне плодове и за подршку коју ми је, као млађем брату, указивао.
Српска Црква је сагледала његов труд и, 1991. године, Епархију његову уздигла на степен Митрополије средњозападноамеричке а Владику Христофора означила титулом Митрополит.
Његов труд и љубав су се огледали у заједници љубави којом је зрачио и све нас привлачио у улози председника Епископског савјета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Био је увиђаван и толерантан. Знао је свакога саслушати, а онда би износио свој разложни став поткрепљен аргументима. Волио је нас, своју браћу архијереје, као и свештенство које му је било одано и које га је поштовало. Око њега се водио сав црквени живот у Централном црквеном савету као и у Епископском савету.
Полагао је нарочиту бригу о богословском подмлатку и црквеној просвети уопште. Богословски факултет у Либертивилу је био његова посебна брига и старање. Он је био душа тог Факултета и није чудо што су му последње речи, како свједоче очевици, моја браћа Архијереји, биле: „Чувајте ми Факултет”.
Блаженопочивши Митрополит Христофор се непрестано трудио да живи сагласно Јеванђељу Христовом и у складу са својим монашким именом – Христоносни – и својим га животом печатио. Слично светом Игњатију Антиохијском и апостолу Павлу богоносном, који изрече ону тајну „а живим – не више ја, него живи у мени Христос…”(Гал. 2, 20), као и његовом небеском заштитнику светом мученику Христофору и наш Митрополит је настојао да Бога у себи носи и своје кораке Божијом вољом мери. Таквом вером и љубављу тежио је Владика Христофор, вером која нас узвисује до мере раста Христова, до мере Онога који је „једини Лекар, и телесни и духовни, рођени и нерођени, Бог јављени у телу, у смрти Живот истинити, и од Марије и од Бога, најпре страдалан и онда нестрадалан, Исус Христос – Господ наш”, како описа светитељ Божији Игњатије Богогносни.
Истакнувши се као борац и ревнитељ за Цркву, он заиста, последњи делић бића свога предаде за Њу, следујући литургијском усклику „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Богомудро је водио Цркву Христову на овим западним пределима, где постоје разна искушења и поделе. Мудро је деловао је Митрополит Христофор да би показао истински образац Цркве Божије, образац Истине и Живота предатог од Богочовека Христа у аманет нама који Њему следујемо. Тим начином живота он је тежио ка јединству у Цркви Христовој, јер једна је Глава и један је Христос, „јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос” (1 Кор. 12, 12).
Живот Митрополита Христофора није драгоцјен само због његових савесно испуњаваних парохијских и архипастирских дужности. Огромну улогу имао је и у периоду од 1963. године, када су судски спорови и подељеност Цркве на овом континенту рушили њен углед и пустошили средства и енергију. Тадашњи протојереј Велимир Ковачевић био је главни тумач истине, активни учесник и судски преводилац. Био је бескомпромисан у борби јединства Цркве због чега је стекао велики углед.
Високопреосвећени Владика је уистину штитио смисао Цркве, и непрестано је тежио ка јединству, макар и страдајући и подносећи разна искушења, следујући речима светог Григорија Богослова који рече: “Све примајмо ради Бога Слова (Христа), страдањем страдање (Његово) подражавајмо, крвљу крв почаствујмо, на крст пођимо добровољно.
Таквим карактером и смислом је ходио овај Божији човек у овом смутном и гордом свету. Али, радост кроз смрт се пројављује, јер Христос даде смисао нашем постојању, како рече богоносни апостол Павле, „Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; Јер ако живимо, Господу живимо и кад умиремо, Господњи смо.” (Рим 14, 7-8). И кроз Христово Васкрсење надамо се свеопштем васкрсењу, где ћемо се састати и Господа прославити, „Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим” (1 Сол 4, 14).
У непрестаној борби Митрополит Христофор није жалио себе. Он је осмислио своје бивствовање, испунио свој задатак, и довео до јединста Цркве на овом континенту. Борба је била велика, а енергија Митрополита Христофора још већа. Све што је „говорио ином”, он је „својим потврђивао чином”. Никада није чинио ништа за себе, већ само за Цркву. Стога му није тешко пало да своју цијелу Епархију „поклони”, сједини са Епархијом Новограчаничком, ради богоугодног јединства, задржавајући за себе само једну цркву у Чикагу и најзначајнији манастир Светог Саве у Либертивилу. Нико му не би узео Епархију, нико му не би тражио толику жртву, али је знао блаженопочивши Митрополит Христофор да само тако може доћи до брзог јединства. Или је можда добио глас анђела да прије своје кончине треба да покаже како се ваља борити, живети и личне интересе подређивати општим интересима Цркве. И Бог му је дао да види Цркву у Америци уједињену, да види плодове свога рада и, верујемо, мирно оде Господу своме, коме је одано служио, да Му рапортира: „Дело сврших које си ми дао да вршим…”, а да заузврат чује оне речи: „Слуго верни и добри, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога”.
Господа молимо да овај Божији човек стекне такву благодат и славу у вечности, а сви ми заједно са њим, да би следовали Светим апостолима и учитељима нашим, у Царству Божијем где је непрестано славословљење и вечна победа у добру. Вечан му спомен био. Амин, Боже дај.
23. августа 2010. године,
Црква Васкрсења Христовог, Чикаго
Епископ канадски Георгије
