Свршила се икономија кашег спасења! Дејства свих Лица Пресвете Тројице у овом делу су од сада ступила на снагу. Што је благоволео Бог Отац, што је у себи испунио Син Божији – сада је Дух Свети сишао да удели верујућима. Јер, спасење наше је по предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Тога ради се и крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа, обавезујући се да држимо све што нам је заповедио Господ (Мт.28,19-20). Они који не исповедају Пресвету Тројицу, не могу имати удела у спасоносним дејствима Њених Лица, и стога – ни спасење не могу стећи. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуш(т)ној и нераздељној, која нам је предала исповедање о себи! “Оче Сведржитељу, Слове и Душе, у трима Ипостасима пресуштаствено и пребожанствено сједињавајуће јестаство, у Тебе се крстисмо и Тебе благосиљамо у све векове”.

извор: Св. Теофан Затворник, “Мисли за сваки дан у години”

Нека се нико не разлењи да помене своје родитеље. Међутим, треба помињати и све православне Хришћане, и не само у овај дан, него у свако време и на свакој молитви. И сами ћемо тамо бити и требаће нам тада таква молитва као бедноме кора хлеба и чаша воде. Сети се да је молитва о преминулима снажна својом општошћу – тиме што се узноси од стране целе Цркве. Црква дише молитвом. У природном поретку при бременитости дише мајка, а сила дисања прелази и на дете. Тако и у благодатном поретку ствари – Црква дише општом молитвом свих, а сила молитве прелази и на усопше који се налазе у недрима Цркве. Јер, она се састоји из живих и мртвих, из оних који војују и оних који су у слави. Не олењи се да на свакој молитви помињеш све отишле оце и бpaћy нашу. Нека то буде твоја милостиња за њих…

извор: Св. Теофан Затворник “Мисли за сваки дан у години”

Зашто је створено тело човечије? Ево Празника који нам заиста казује зашто је Господ сишао с Неба, узео на Себе тело човечије, живео у телу, страдао, Васкрсао и Узнео се на Небо. Шта је то? Каква то велика тајна кружи око свију нас, и пролази око свију нас?

Тело – то је велика тајна Божија. Тело човечије, гле! Тело је вештаство, оно тежи, тело је видљиво, а откуд невидљиве мисли у њему, откуда невидљиво осећање у њему? Како то? Шта је ово? Чудесна лабораторија, велика чудеса. Ко је ово? Човек као велика тајна спуштен је у овај свет од Бога, и ту тајну, и тајну бића човечијег, нико није знао док Господа Христа није сишао у овај свет, док није узео на Себе тело човечије, да нам каже ради чега је дао тело свима нама.

И данашњи Велики Празник заиста нам казује да је тело људско дао да се оно узвиси, да се оно онебеси, да се оно освети, да се оно охристови, да се оно очисти потпуно и да се узнесе не само изнад Неба, него изнад свих Небеса, изнад свих Анђелских Небеских сила. У дивним песмама црквеним вели се како се Анђели чудише на Небу када видеше тело човечије, Господа Христа када се узноси са телом. Он су знали и гледали тела људска на земљи, упрљана гресима и страстима, та смртна тела људска.

Гле! У Христу Исусу, шта се збива? То тело, што је Он узео на Себе, тело људско узноси изнад свих Небеса, изнад свих Ангела и Архангела. То значи: тело људско је веће божанско величанство неголи Свети Анђели. Разумљиво веће, јер да се Господ није узнео на Небо са телом, ми би остали црвињак. Наше тело шта би значило? Ушавши у гроб да га разнесу црви и змије. Господ Благи и Човекољубив прослави га славом који га нико прославио није, нити може узвисити, изнад Херувима и Серафима, изнад Ангела и Архангела, да нам покаже – шта? Да нам покаже да смо ми зато створени да живимо вечно изнад свих Небеса, да живимо са Анђелима као са браћом нашом, да живимо Вечним Животом. Ето, данашњи Велики Празник казује нам то да је човек, да је тело човечије створено за Вечни и Бесмртни Живот.

Зато је Господ и дошао у овај свет да нам каже како треба живети у њему, како треба живети са овим тајанственим телом које ми носимо на себи, како треба живети са овом душом коју ми носимо у себи. Све су то тајне велике, Свете Божије Тајне! Доказ – данашњи Свети Празник. И Господ нам казује кроз Свети Велики Празник да је Он зато постао човек да човека учини благодатним Богочовеком. Да човека усаврши, да човека испуни Божанским силама. Доказ – Свети Апостоли. Немоћни људи, рибари Галилејски, прости, некњижевни, шта се збива? Кад се обукоше у Силу са висине, како се вели у Делима Апостолским, они онда почеше чинити чудеса, каква нико сањао није.[2] Они тако подигоше (=исцелише) човека да су се сви питали у чуду: Откуд овим људима, ови су некњижевни и прости људи, а гле! васкрсавају мртве, исцељују од свих болести – откуд њима та сила?[3] – Од Господа Христа! Они најбоље показују и указују на то да је Хришћанство у овом свету проширило се, и основало се, утемељило се, не науком, не философијом, не техником, не цивилизацијом, не културом, него – вером у Господа Христа.

Он је зато и Васкрсао и Узнео се на Небо, да покаже да је то пут и нама људима. Он је Човек, и као Човек, учинио је све да нас спасава и васкрсава са Собом, савладава[4] са Собом. Свети Апостол Павле премудро пише да ми некада бејасмо мртви грехом, али Господ Христос дође у овај свет и Он пострада и Васкрсе и Узнесе се на Небо, и на тај начин узнесе и нас на Небо.[5] Доказ – Он; доказ – Пресвета Богомајка, Која је из гроба после три дана узнесена у Небески свет, и седи с десне стране Бога Оца.

Да, данашњи Свети Велики Празник казује нам тајну човекова бића и тајну Христову, а то су две најважније и најглавније тајне у овоме свету. Тајна нас људи као људи зависи од Господа Христа који је постао Човек. Јер Он је ради нас постао Човек, ради мене, ради тебе и ради сваког људског бића. Каква одговорност! Шта ми све добијамо од Њега? Добили смо душу бесмртну, добили смо савест да се по Њему управљамо; Он нам је дао Његово Свето Еванђеље да ми испунимо биће своје Еванђелским врлинама: љубављу, молитвом, постом, бдењем, милошћу, милосрђем кротошћу; све то небеске врлине, све су то врлине које треба ми да извршујемо у овом свету да бисмо припремили себе, људска бића, припремили душу своју и тело своје за Вечни Живот изнад свих Небеса, изнад свих Ангела и Архангела. Каква част човеку! Каква сила, каква моћ у човеку! Побеђује смрт са Господом Христом, побеђује ђавола са Њим, побеђује грехе! И ето чистог човека, еванђелског човека, човека вечнога.

И ти и ја, сваки човек је бесмртно биће. Када сретнеш човека реци себи: ово је мој вечни брат, ми ћемо заједно бити на ономе свету у вечности. Тако, да љубимо један другога, да чинимо добро један другоме, да мислимо добро један другоме, да не завидимо, да не пакостимо, да никакве грехе не чинимо. Зато је Господ постао човек да покаже да човек може живети без греха, када хоће.

Чујете у дивним молитвама црквеним: молимо да сав овај дан савршен, миран и безгрешан, поживимо, и безгрешан.[6] То значи, ако ми потребујемо молитву, пост, морамо приморати себе да живимо без греха. Реци себи: данас нећу никоме завидети, данас нећу рећи ни једну рђаву реч никоме, и гле, то показује да ти заиста живиш без греха. А то Господ хоће од нас, од нас које је створио за вечна бића, за бесмртна бића, бића која побеђују смрт, грех и ђавола.

Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, дао свакоме од нас, и свима православним хришћанима, свима људима, дао Божанске силе да победимо грех, да победимо смрт, да победимо ђаволе. Да живимо свето и безгрешно у овоме свету, еда бисмо удостојили се Небеског Царства и живота изнад свих Херувима и Серафима у вечности Чудесног и Дивног Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

извор: Беседа св. Јустина Ћелијског на Спасовдан 1977 год. у Манастиру Ћелије

Наша Света Српска Православна Црква 3. Маја се сећа светог Николаја Жичког и Охридског.

Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: “Господ мој и Бог мој”. Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.

Извор: Св. Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у Години