НЕБЕСНА СРБИЈА

Она представља већ одавно остварини идеал Велике Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове.

СРПСКА СЛУЖБА ХРИСТУ

Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа српски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и обмануће многе.

Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога, учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове « типике » приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу.

Свети Мартин папа пред Сенатом збори:
– Нека ми се тело скрши и сагори,
И најљуће муке радосно поднећу;
Но праве се вере ја одрећи нећу.
Спаситељ је благи Бог и Човек био,
Два јестества разна с две воље носио,
Но оба јестества у једној личности,
И обадве воље у једној светлости.
Такву су нам веру сви Оци предали,
За такву су веру многи пострадали.
Нек пострадам и ја, од свих јевтинији,
Слуга свог Господа, од свих најгрешнији! –
Тако Мартин веру исповеди свима
И истину рече пред јеретицима.
О што човек вреди, кад се Бога боји:
Над људима малим к’о планина стоји!

Одсуство зависти код светитеља јесте једнако поражавајућа и дивна појава. Не само да светитељи нису дозвољавали да завист заплени њихово срце, него су се свим силама трудили да другове своје узвисе а себе умање. Када је једном св. Иларион Палестински посетио св. Антонија у Мисиру, св. Антоније узвикне: „Добро дошао, Даницо звездо јутарња!“ На што св. Иларион одговори: „Здраво да си и ти, светли стубе, што подржаваш васиону!“ Кад су св. Макарија хвалили као монаха, одговори светитељ: „Опростите, братије, ја нисам монах, али сам видео монахе!“ Кад су неки говорили св. Сисоју да је он достигао св. Антонија у савршенству, одговори Сисоје: „Кад бих ја имао само једну мисао Антонијеву, ја бих био сав као огањ!“

Охридски пролог, 28. јануар по јулијанском календару

Основно схватање Цркве наше, али и искуство свакодневног живота, јесте да нико не може да постане свет ако око њега нема људи који га стално раздражују својим понашањем, увредама, примједбама, лијеношћу, злобом, клеветањем.

Ако немаш такве људе, или ако ти то што чине изгледа лоше и не захваљујеш им него реагујеш, за тебе нема спасења нити духовног напретка, јер то чини да човјек постаје зрео. То га смирава, не у смислу смирења светих – далеко од тога, и чини га способним да живи живот.

Ко нема људе који му стално праве смицалице, не може ни да живи живот. Постаје човјек којем и мува смета. Ако је монах, године му узалуд пролазе, а ако је ожењен, разводи се.

Старац Емилијан Симонопетритски

Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском.“ „А где је Бог хришћански?“ упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови.“ Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ћe тo њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава.“ Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли. како је добар Бог хришћански?“ рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.

Охридски пролог, 7. децембар по јулијанском календару

Без Божије помоћи не можемо да учинимо ништа добро. Према томе, потребно нам је много смирења да би наше душе нашле мир.

Лукави никад неће престати да нас гађа пламеним стрелама, покушавајући да нас победи и надвлада. Ми, међутим, такође поседујемо мноштво смртоносног оружја. Ту је превасходно молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, која га дословно спаљује. Он из тог разлога покушава да нас посредно нападне, али нас Христос Својим молитвама просветљује да се боримо са њим.

Ђаво користи тог човека да би се борио с вама, да би вас навео да прекршите свете Божије заповести и да на тај начин не нашкоди само вама, него да посредством вашег преступа превасходно ражалости и нападне Бога. Напротив, ако се боримо да истрајно одржимо реч Божију, не само да ћемо спасти своје душе него ћемо се удостојити и тога да постанемо оруђа којима се прославља Бог: Оне ћy поштовати који мене поштују (1. Сам. 2;30).

Према томе, чедо моје, бори се с љубављу, трпљењем и смирењем да уз Божију помоћ онеспособиш замке ђаволске. Вероватно је да ће Бог кроз тебе учинити да се тај човек покаје: Победи зло добрим (Рим. 12;21).

Своје дане морамо проводити уз велику опрезност. Ђаво је врло вешт и увек вреба да нас ухвати у замку у време наше духовне поспаности, како би нас учинио одговорнима пред Богом и нашом савешћу. Нека га Бог уништи, како нам више не би шкодио! Међутим, како је Бог праведан, Он не жели да уклони човекову слободну вољу. То је разлог због којег ми, а најпре ја сам, добровољно следимо ђаволске наговоре и грешимо.

Да ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5, 18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свима хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин.

Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова, наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“.

Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?

Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена.

Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“.

Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах.

О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Охридски пролог, 11. новембар по јулијанском календару

Онај, који је одбацио злопамћење, природно осећа срдачно умилење. Код човека, који се одрекао осуђивања ближњих, помисао природно почиње да види своје грехове и слабости које човек није видео у време, док је осуђивао ближње. Онај, који је ради јеванђелске заповести похвалио или оправдао брата, природно је осетио благонаклоност према ближњем. За сиромаштвом духа следи плач над собом: онај, који је сиромашан духом и плаче над собом, природно постаје кротак. Онај, који је поништио правду пале природе и одрекао се ње, природно је гладан и жедан правде Божије, јер човеку није својствено да живи без неке правде.

Напротив, онај који је осудио ближњег природно је осетио презир према њему; онај, који је осетио презир, задобио је гордост. Услед презирања ближњег и уз високо мишљење о себи – а та два стања су неразлучива – појављује се и мржња према ближњем. Услед мржње и злопамћења појављује се окорелост срца. Услед окорелости срца, у човеку почињу да преовладавају телесна осећања и телесно мудровање, због чега се, опет, распламсава блудна страст, умртвљује вера у Бога и надање у Њега. Појављује се тежња ка користољубљу и људској слави, која човека доводи до потпуног заборављања на Бога и до одступања од Њега.