Основно схватање Цркве наше, али и искуство свакодневног живота, јесте да нико не може да постане свет ако око њега нема људи који га стално раздражују својим понашањем, увредама, примједбама, лијеношћу, злобом, клеветањем.

Ако немаш такве људе, или ако ти то што чине изгледа лоше и не захваљујеш им него реагујеш, за тебе нема спасења нити духовног напретка, јер то чини да човјек постаје зрео. То га смирава, не у смислу смирења светих – далеко од тога, и чини га способним да живи живот.

Ко нема људе који му стално праве смицалице, не може ни да живи живот. Постаје човјек којем и мува смета. Ако је монах, године му узалуд пролазе, а ако је ожењен, разводи се.

Старац Емилијан Симонопетритски

Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском.“ „А где је Бог хришћански?“ упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови.“ Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ћe тo њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава.“ Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли. како је добар Бог хришћански?“ рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.

Охридски пролог, 7. децембар по јулијанском календару

Без Божије помоћи не можемо да учинимо ништа добро. Према томе, потребно нам је много смирења да би наше душе нашле мир.

Лукави никад неће престати да нас гађа пламеним стрелама, покушавајући да нас победи и надвлада. Ми, међутим, такође поседујемо мноштво смртоносног оружја. Ту је превасходно молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, која га дословно спаљује. Он из тог разлога покушава да нас посредно нападне, али нас Христос Својим молитвама просветљује да се боримо са њим.

Ђаво користи тог човека да би се борио с вама, да би вас навео да прекршите свете Божије заповести и да на тај начин не нашкоди само вама, него да посредством вашег преступа превасходно ражалости и нападне Бога. Напротив, ако се боримо да истрајно одржимо реч Божију, не само да ћемо спасти своје душе него ћемо се удостојити и тога да постанемо оруђа којима се прославља Бог: Оне ћy поштовати који мене поштују (1. Сам. 2;30).

Према томе, чедо моје, бори се с љубављу, трпљењем и смирењем да уз Божију помоћ онеспособиш замке ђаволске. Вероватно је да ће Бог кроз тебе учинити да се тај човек покаје: Победи зло добрим (Рим. 12;21).

Своје дане морамо проводити уз велику опрезност. Ђаво је врло вешт и увек вреба да нас ухвати у замку у време наше духовне поспаности, како би нас учинио одговорнима пред Богом и нашом савешћу. Нека га Бог уништи, како нам више не би шкодио! Међутим, како је Бог праведан, Он не жели да уклони човекову слободну вољу. То је разлог због којег ми, а најпре ја сам, добровољно следимо ђаволске наговоре и грешимо.

Да ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5, 18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свима хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин.

Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова, наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“.

Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?

Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена.

Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“.

Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах.

О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Охридски пролог, 11. новембар по јулијанском календару

Онај, који је одбацио злопамћење, природно осећа срдачно умилење. Код човека, који се одрекао осуђивања ближњих, помисао природно почиње да види своје грехове и слабости које човек није видео у време, док је осуђивао ближње. Онај, који је ради јеванђелске заповести похвалио или оправдао брата, природно је осетио благонаклоност према ближњем. За сиромаштвом духа следи плач над собом: онај, који је сиромашан духом и плаче над собом, природно постаје кротак. Онај, који је поништио правду пале природе и одрекао се ње, природно је гладан и жедан правде Божије, јер човеку није својствено да живи без неке правде.

Напротив, онај који је осудио ближњег природно је осетио презир према њему; онај, који је осетио презир, задобио је гордост. Услед презирања ближњег и уз високо мишљење о себи – а та два стања су неразлучива – појављује се и мржња према ближњем. Услед мржње и злопамћења појављује се окорелост срца. Услед окорелости срца, у човеку почињу да преовладавају телесна осећања и телесно мудровање, због чега се, опет, распламсава блудна страст, умртвљује вера у Бога и надање у Њега. Појављује се тежња ка користољубљу и људској слави, која човека доводи до потпуног заборављања на Бога и до одступања од Њега.

Како те нађем, тако ћу ти и судити. Да, то је вредност једног тренутка! Да ли ће те затећи у покајању? Да ли ће те сусрести док се исповедаш? Да ли ће те сустићи док говориш Оче, сагреших небу и Теби? Да ли ће ти прићи док проливаш сузе истинског покајања и самопрекоревања?

Да, Бог ће одлуку донети у једном тренутку: Веран је Господ у речима Својим .

Ако те пак нађе у нечему другом, о човече, отвориће се очи твоје душе и видећеш шта си изгубио, али каква ће тада корист бити од тога? Ако Бог осуди човека, покајање је бескорисно. Када се заврши „вашар“ овог живота, узалудна ће бити многоглагољивост! Тада је све свршено!

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ ФИЛОТЕЈСКИ

Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега… Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.

Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.

Смиреномудреност, пак, јесте начин мишљења који је у потпуности узет из Христовог Јеванђеља. Човек прво треба да се учи смиреномудрености, и што се више вежба у смиреномудрености то више душа стиче смирење (9, т. 1, стр. 306). Смирење души дарује Бог, то је већ дејство Божије благодати, а смиреномудреношћу се ми припремамо за смирење, показујемо Господу своју жељу да задобијемо свето смирење.

Свете књиге
Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем. (Св. Ефрем Синајски)
 
Братија
Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас. (Св. Јован Златоусти)
 
Знања
Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. (Св. Николај Жички)

Границе
Границе између православља и јереси су исписане крвљу. (Старац Јероним Светогорац)
 
Непријатељи
Живи у миру не само са својим пријатељима, већ и са својим непријатељима; али само са својим личним непријатељима, не и са непријатељима Божијим. (Св. Теодосије Кијевских пећина)
 
Вера – темељ
Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног. (Св. Николај Жички)

Отац Данил (Сисојев): Поверење у Бога – јесте најважније. Ако не верујемо Богу, наша молитва ће се претворити у мучно правило. Духовник ће се претворити у психоаналитичара. Сва остала дела ће постати само празна одрађивања. Неопходно је лично поверење у Бога. Треба памтити да смо ми под Богом и да је Бог са нама. Бог на заиста држи у рукама Својим. И нико нас од Њега неће одвоојити; како говори Апостол Павле: ко ће нас одвојити од љубави Божије у Христу Исусу? Заиста, ако смо са Богом све остале врлине ће се изградити.

Молитва ће постати општење са Богом, Који је са нама.

Послушање ће постати умеће да се чује Његова света реч, коју ћемо чути у буци овога света.

Послушање духовнику ће постати умеће да се у дњему види жива икона Христова и гледање Господа кроз њега. Духовник је онај ко води ка Богу, а не стоји сам и смирава. То исто је и смирење. Али смирење није да сам ја човек лош, глуп, ништа не схватам, већ умеће да схватим да без Бога ништа не можеш, а да са Богом можеш веома много. Узгред, смирење има и другу страну – смелост када човек постаје свестан, какве таланте му је Бог дао, за које ће потом дати одговор. Кротост ће истовремено бити повезана са храброшћу, јер је кротост без Бога – кукавичлук, а са Богом – храброст. И тако у свему. Зато треба ходати пред Богом. У све дане. И у савремена и у древна времена – увек.

Интервју „Господе отвори уста моја и она ће казивату хвалу твоју“ (пс. 50:17) за Светосавље.орг