И на крају листе у којој молимо Господа да нам НЕ ДА је празнословље. Ево шта о празнословљу говори протојереј Александар Шмеман:

Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Сви Оци виде у томе “печат” слике Божје у човеку, јер се сам Бог открио као Реч (Јн.1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења, говор је самим тим и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава леност, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Настављамо нашу серију тумачења велике молитве Св. Јефрема Сирина из пера протојереја Александра Шмемана. Данас говоримо о властољубљу.

Ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ – апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омалова-жавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него унутрашња леност и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно самоубиство допуњује духовним убиством.

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!

Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

(аутор: протојереј Александар Шмеман)

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

(аутор: протојереј Александар Шмеман)

Све молитве овог великог поста су предивне и то је најбогатији период црквеног богослужења у току године. Све те молитве међутим могле би да се саберу у оне речи у молитви Св. Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божије, а која гласи:

“Господе и Владико живота мога. Дух лености, тугоморе, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твојему.

Да Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата својега, јер си благословен у векове векова. Амин.”

О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и – врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.

(извор: Св. Теофан Затворник “Мисли за сваки дан у години”)

Преподобни Серафим Саровски Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао “убоги Серафим”.

Ево нам прилике драга браћо и сестре да се упознамо са великим светитељем Св. Јованом Кронштаским кога данас 2. Јануара празнује Руска Православна Црква.
У нашем храму икона Св. Јована Кронштатског се налази одмах поред улазних врата на десној (мушкој) страни.

Свети Јован Кронштатски је рођен 1829. године у Архангелској губернији на самом северу Русије, од оца Иље и мајке Теодоре. Имајући у виду да је рођен слабашан, родитељи су инсистирали да буде прве ноћи крштен и добија име Јован по светитељу Јовану Рилском. Детињство је провео у напорном раду и сиромаштву. После основне школе у месту рођења, завршава успешно богословију и уписује се на Духовну Академију у Петрограду. Јовану убрзо умире отац и он преузима сву бригу о породици. Иако размишља о монаштву он по завршетку студија, са благословом мајке, ступа у брак са Јелисаветом, ћерком кронштатског проте и постаје свештеник у цркви св. апостола Андреја у Кронштату.
Јован у браку са супругом живи потпуно девствено. Радећи много од самог почетка своје узвишене и тешке службе постаје раднички свештеник, сиротињски пастир, отац бедних и жедних, лекар болних, спаситељ грешних.

Истрајно овако проводи 53 године службе Богу и повереним му душама, служећи св. Литургију свакога дана. Јован је предавао веронауку у школи 32 године, изградио дом трудољубља у Петрограду за гладне и сироте, дом од 100 постеља за бескућнике, старачки дом и др.

Овај свети чудотворац се Богу представио 20.12.1908. год. док је као свети канонизован 1964. год. и слави се 19 Октобра и 20. Децембра по старом календару.
Многа његова писана дела су до сада објављена, а једна од познатијих је “Мисли о Молитви“.
Документарни филм о животу Св. Јована Кронштатског са српским преводом можете погледати на овде

Како каже наш свети отац Јустин Ћелијски, Пост и Молитва су два крила анђеоска која нас приближују Господу нашему Исусу Христу. Ево како нас отац Тадеј поучава да се молимо.

Из мисли Св. теофана Затворника за данас читамо:

Борите се да уђете на уска врата (Лк.13,24). Уска врата означавају живот у коме се не попушта својој вољи, својим жељама и угађању себи. Широка, пак, врата значе живот по свим покретима и стремљењима страсног срца, без и најмањег уздржања. На тај начин, врата у Царство јесу самостешњивање. Стешњуј себе у свему, па ће изгледати као да гураш и упиреш о врата како би их отворио и провукао се кроз њих. Како, међутим, и чиме себе стешњавати? Заповестима Божијим које су супротне страсним покретима срца. Када почињеш да се гневиш на некога, сети се Господње заповести: Не гневите се, и стесни своје срце. Када се јаве блудне мисли, сети се забране да се жена погледа са жељом, и притесни своју похоту. Када ти дође да некога осудиш, сети се речи Господње да је небески Судија неумољив према онима који осуђују, и притесни своју надменост. Тако поступај у односу на сваки порочан покрет у срцу. Сабери против сваког од њих изреке из Божанског Писма и држи их у сећању. Чим из срца изиђе било каква рђава жеља, посегни за изреком која јој је супротна и вежи је. Или, унапред вежи све своје жеље и помисли Божанственим речима и ходи у њима. Тада ћеш бити као окован. Међутим, у тим оковима се налази слобода или слободни пут у Царство Божије.