Св. Теофан Затворник – Поука о пролазности овоземаљског

Ученици су указивали Господу на лепоту храма и заветних поклона, а Он је рекао: Доћи ћe дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк.21,6). То је одлука о свему лепом овога света. Споља, оно изгледа тврдо и вековечно, али ћеш за дан-два све изгубити из вида, као да ничег није ни било: лепота ће увенути, снага ће се истрошити, слава ће потамнети, умови ће се исцрпсти, одећа ће се поцепати. Све у себи самоме носи силу распадања, која није као неко неразвијено семе, већ се налази у непрестаном дејству. Све тече ка своме крају. Пролази обличје овог света… Човек ходи као призрак; сабира и не зна коме ћe припасти. А ми се све усиљено трудимо, напрежемо се и главобољама нашим нема краја. Срећемо око себе сталне поуке, а све се држимо свога. Једном речју, слепи смо и ништа не видимо. Да, истина је кад кажемо да смо слепи или заслепљени, јер ни себи нити ичему што нас окружује и што нама влада не видимо крај. И шта још? Чим нам је, како се нама чини, добро, уверени смо да стојимо тврдо, као на стени. Међутим, наш положај пре подсећа на стојање на мочварном терену: ми само што нисмо пропали. Међутим, ми то не осећамо, и предајемо се безбрижном наслађивању оним што пролази, као да ће свагда постојати. Помолимо се да нам Господ отвори умне очи те да увидимо све онако како јесте, а не како се нама чини.

Св. Теофан Затворник – О молитви у храму

Дом мој, дом је молитве (Лк.19,46). И заиста, уђи само у храм и већ те све позива на молитву. Све је у њему тако уређено, све се у њему врши тако да би расположило на молитву и помагало јој. Због тога, ако хоћеш да молитву разгориш у своме срцу, иди чешће у храм Божији. Код куће се нећеш помолити као у храму. Зар се они који се и код куће топло моле, ако их уопште има, неће још топлије молити у храму? Но, будући у храму, немој бити присутан само телом, него и духом. Стани тамо где је тише и, гледајући умом Господа пред собом, изливај своју душу. Маштања разгони, бригама не допуштај да прилазе, и само на једно пази – на дело молитве. Дижи своју отежалу душу горе, и њену тежину разбијај сагледавањем Божанствених ствари. Оно што имаш на себи скини покајањем и обећањем поправке. Ако савест још није измирена, додај дела самоодрицања и љубави. Стојећи у храму, припремај се да се и све време, док си ван храма, мислима не удаљујеш од Господа, него да га увек гледаш пред собом. Тако се твоје стопе са правог пута неће померити на криви. Када затим одеш у храм, биће ти лакше да у њему одстојиш како треба. Од достојног пребивања у храму биће ти лакше да пажљиво ходиш пред Господом када се нађеш ван храма… И тако ће твоје пребивање у Господу расти све више и више. А више од тога шта се може пожелети?

Поуке св. отаца-Св.Теофан Затворник (27 недеља по Духовима)

На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене.

Св. вел. муч. Димитрије

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!” После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!” И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

Покров Пресвете Богородице

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?” Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!” Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

(извор: Охридски Пролог св. Николаја Жичког и Охридског)

Чудотоворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице

Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.

По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног.

Св. Антоније Кијево-Печерски

Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечублизу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он остаупештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцелења болних. Представи се Господу 1073 год. у 90 год. свога живота, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији. 

Св. Теофан Затворник – о Праштању

Данашња поука из Мисли Св. Теофана Затворника за сваки дан у години је посвећена хришћанском праштању.

Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: “Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање”. Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.

Св. Сисоје Велики – Заштитник деце

Преподобни Сисоје Велики се слави 19. Јула по новом календару. У нашем народу се сматра за заштитника деце. Ево шта о животу овог светитеља пише у Прологу:

Преп. Сисоје Велики. Мисирац родом и учениксв. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат, да могаше исцељивати болеснике, изгонити нечисте духове, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости, 429 год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем.” Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?” Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу, иступи из света, одели се од земље, остави твар, приступи ка Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном.” Монах питао Сисоја: како достићи смерност?” Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе, тиме задобија смерност.” Амон се жалио Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога.”