Зашто је створено тело човечије? Ево Празника који нам заиста казује зашто је Господ сишао с Неба, узео на Себе тело човечије, живео у телу, страдао, Васкрсао и Узнео се на Небо. Шта је то? Каква то велика тајна кружи око свију нас, и пролази око свију нас?

Тело – то је велика тајна Божија. Тело човечије, гле! Тело је вештаство, оно тежи, тело је видљиво, а откуд невидљиве мисли у њему, откуда невидљиво осећање у њему? Како то? Шта је ово? Чудесна лабораторија, велика чудеса. Ко је ово? Човек као велика тајна спуштен је у овај свет од Бога, и ту тајну, и тајну бића човечијег, нико није знао док Господа Христа није сишао у овај свет, док није узео на Себе тело човечије, да нам каже ради чега је дао тело свима нама.

И данашњи Велики Празник заиста нам казује да је тело људско дао да се оно узвиси, да се оно онебеси, да се оно освети, да се оно охристови, да се оно очисти потпуно и да се узнесе не само изнад Неба, него изнад свих Небеса, изнад свих Анђелских Небеских сила. У дивним песмама црквеним вели се како се Анђели чудише на Небу када видеше тело човечије, Господа Христа када се узноси са телом. Он су знали и гледали тела људска на земљи, упрљана гресима и страстима, та смртна тела људска.

Гле! У Христу Исусу, шта се збива? То тело, што је Он узео на Себе, тело људско узноси изнад свих Небеса, изнад свих Ангела и Архангела. То значи: тело људско је веће божанско величанство неголи Свети Анђели. Разумљиво веће, јер да се Господ није узнео на Небо са телом, ми би остали црвињак. Наше тело шта би значило? Ушавши у гроб да га разнесу црви и змије. Господ Благи и Човекољубив прослави га славом који га нико прославио није, нити може узвисити, изнад Херувима и Серафима, изнад Ангела и Архангела, да нам покаже – шта? Да нам покаже да смо ми зато створени да живимо вечно изнад свих Небеса, да живимо са Анђелима као са браћом нашом, да живимо Вечним Животом. Ето, данашњи Велики Празник казује нам то да је човек, да је тело човечије створено за Вечни и Бесмртни Живот.

Зато је Господ и дошао у овај свет да нам каже како треба живети у њему, како треба живети са овим тајанственим телом које ми носимо на себи, како треба живети са овом душом коју ми носимо у себи. Све су то тајне велике, Свете Божије Тајне! Доказ – данашњи Свети Празник. И Господ нам казује кроз Свети Велики Празник да је Он зато постао човек да човека учини благодатним Богочовеком. Да човека усаврши, да човека испуни Божанским силама. Доказ – Свети Апостоли. Немоћни људи, рибари Галилејски, прости, некњижевни, шта се збива? Кад се обукоше у Силу са висине, како се вели у Делима Апостолским, они онда почеше чинити чудеса, каква нико сањао није.[2] Они тако подигоше (=исцелише) човека да су се сви питали у чуду: Откуд овим људима, ови су некњижевни и прости људи, а гле! васкрсавају мртве, исцељују од свих болести – откуд њима та сила?[3] – Од Господа Христа! Они најбоље показују и указују на то да је Хришћанство у овом свету проширило се, и основало се, утемељило се, не науком, не философијом, не техником, не цивилизацијом, не културом, него – вером у Господа Христа.

Он је зато и Васкрсао и Узнео се на Небо, да покаже да је то пут и нама људима. Он је Човек, и као Човек, учинио је све да нас спасава и васкрсава са Собом, савладава[4] са Собом. Свети Апостол Павле премудро пише да ми некада бејасмо мртви грехом, али Господ Христос дође у овај свет и Он пострада и Васкрсе и Узнесе се на Небо, и на тај начин узнесе и нас на Небо.[5] Доказ – Он; доказ – Пресвета Богомајка, Која је из гроба после три дана узнесена у Небески свет, и седи с десне стране Бога Оца.

Да, данашњи Свети Велики Празник казује нам тајну човекова бића и тајну Христову, а то су две најважније и најглавније тајне у овоме свету. Тајна нас људи као људи зависи од Господа Христа који је постао Човек. Јер Он је ради нас постао Човек, ради мене, ради тебе и ради сваког људског бића. Каква одговорност! Шта ми све добијамо од Њега? Добили смо душу бесмртну, добили смо савест да се по Њему управљамо; Он нам је дао Његово Свето Еванђеље да ми испунимо биће своје Еванђелским врлинама: љубављу, молитвом, постом, бдењем, милошћу, милосрђем кротошћу; све то небеске врлине, све су то врлине које треба ми да извршујемо у овом свету да бисмо припремили себе, људска бића, припремили душу своју и тело своје за Вечни Живот изнад свих Небеса, изнад свих Ангела и Архангела. Каква част човеку! Каква сила, каква моћ у човеку! Побеђује смрт са Господом Христом, побеђује ђавола са Њим, побеђује грехе! И ето чистог човека, еванђелског човека, човека вечнога.

И ти и ја, сваки човек је бесмртно биће. Када сретнеш човека реци себи: ово је мој вечни брат, ми ћемо заједно бити на ономе свету у вечности. Тако, да љубимо један другога, да чинимо добро један другоме, да мислимо добро један другоме, да не завидимо, да не пакостимо, да никакве грехе не чинимо. Зато је Господ постао човек да покаже да човек може живети без греха, када хоће.

Чујете у дивним молитвама црквеним: молимо да сав овај дан савршен, миран и безгрешан, поживимо, и безгрешан.[6] То значи, ако ми потребујемо молитву, пост, морамо приморати себе да живимо без греха. Реци себи: данас нећу никоме завидети, данас нећу рећи ни једну рђаву реч никоме, и гле, то показује да ти заиста живиш без греха. А то Господ хоће од нас, од нас које је створио за вечна бића, за бесмртна бића, бића која побеђују смрт, грех и ђавола.

Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, дао свакоме од нас, и свима православним хришћанима, свима људима, дао Божанске силе да победимо грех, да победимо смрт, да победимо ђаволе. Да живимо свето и безгрешно у овоме свету, еда бисмо удостојили се Небеског Царства и живота изнад свих Херувима и Серафима у вечности Чудесног и Дивног Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

извор: Беседа св. Јустина Ћелијског на Спасовдан 1977 год. у Манастиру Ћелије

У свечаној сали Српске књижевне задруге данас је представљена књига – мозаик збитија из живота Његовог Преосвештенства Епископа Георгија канадског под насловом Ковчежић успомена – мој пут ка Богу. У невеликој по обиму али веома драгоценој по садржају збирци кратких описа догађаја који су испунили његову досадашњу животну путању, владика Георгије поделио је са читаоцима, садашњим и потоњим, драгоцено сведочанство о времену свога духовног узрастања и службе Богу и народу Божијем на просторима српских земаља и далеке Канаде.

Садржај књиге и списатељски дар аутора представили су књижевници Драган Лакићевић, уредник издања и Рајко Петров Ного. У својој речи владика Георгије изнео је мотиве који су га подстакли да стави на папир и подели са јавношћу неке од поучних догађаја из његовог животописа. Речи о овој књизи међу осталом публиком пажљиво су саслушали уважени посленици речи и пера Слободан Ракитић, председник СКЗ, академик Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, протођакон др Радомир Ракић, Ђорђе Николић, песник из Чикага, и Зоран Вучић, директор Патријаршијске штампарије.

Књига је заједничко издање Српке књижевне задруге и Источника – издавачке куће Епархије канадске. Штампана је у Патријаршијској штампарији у Београду у тиражу од хиљаду примерака…. (read more on spc.rs)

“Љубав Божја изли се у срца наша Духом Светијем који је дат нама” (Рим. 5, 5)
Љубав је радост, и љубав радошћу помазује срце човеково. Љубав је, браћо, сила, и љубав силом помазује срце човеково. Љубав је мир, и љубав миром помазује срце човеково. А од радости, силе и мира рађа се храброст, и љубав храброшћу помазује срце човеково,
Љубав Божја, као мирисни јелеј, излива се у срца наша не друкчије него Духом Светим, Духом свеблагим и свесилним. Потпуно незаслужено од нас излива Дух Божји љубав Божју у срца наша у тајни миропомазања. Но ми ту љубав временом пренебрегавамо, и грехом од Бога се удаљавамо, и падамо у болест духовне раслабљености. И Дух Свети, не могући обитавати у сасуду нечистом, удаљава се из срца нашег. А када се Дух Свети од нас удаљи, удаљава се намах и радост, и сила, и мир, и храброст. И ми постајемо жалосни, безсилни, узнемирени и страшљиви. Но свеблаги Дух Божји само се удаљава од нас, али нас не напушта потпуно. Не напушта нас Он, него нам, болесним, нуди лекове кроз тајну покајања и тајну причешћа. А када се покајањем и причешћем поново очистимо, тада се Он, Бог Дух Свети, поново усељава у нас и излива љубав Божју у срца наша. Падамо и устајемо, падамо и устајемо! Када паднемо, Дух Божји стоји крај нас и диже нас, ако ми пожелимо да се дигнемо. Када пак устанемо, дух Божји стоји у нама све докле ми по греху и глупости не пожелимо да паднемо. Тако ми у овом животу наизменично бивамо плодна њива и пустиња, синови покајани и синови блудни, пуноћа и празнина, светлост и тама.
О Боже Душе Свети свеблаги, не одступи од нас и кад Те ми хоћемо и кад Те ми нећемо. Пребуди с нама до смрти наше, и спаси нас у живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

(извор: Охридски Пролог св. Николаја Жичког и Охридског)

Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн.9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: “Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?” “Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом”. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше… Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.

(извор: св.Теофан Затворник, Мисли за сваки да у години)

САД КАД CМРТИ НЕМА

Дан је радости
просветимо се људи!
Пасха Господња, Пасха
(Почетак канона на Васкрс)

Драга браћо и сестре, драги моји епархиоти!

Дан радости се приближава, дан весеља  долази.  Дан побједе над смрћу нам предстоји, радујмо се и веселимо се, јер васкрснувши,   Христос, радост нам донесе.  ,,Васкрсења је дан,  и просветлимо се радошћу празника, и једни другима рецимо, и онима који нас мрзе:  Браћо! Опростимо све Васкрсењем!“ (Стихира на Васкрс)

Опростимо, јер нам Бог опрости првородни гријех, уништи ад и јави нам радост Васкрса – да сви који живе у Христу и вјерују, васкрснуће с Њим.  Показа се као побједник, као Побједитељ најстрашнијег и тешког непријатеља – гријеха и смрти.   Јер, узрок смрти је гријех. Христос побиједи свијет, и то је побједа наша. „Побједа прождрије смрт.  Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?“ (1 Кор. 15, 55)

Господ на крсту гријехе наше понесе на дрво. Као што је Адам дрветом у рају окусио срмт, сада нас Христос крсним дрветом враћа у изгубљени рај!

Ноћ поста дан, таму свјетлост обузе, тугу радост надвлада. „Као што је ријеч о Крсту производила жалост, нека и радосна вијест о Васкрсу донесе радост.  Нека се плач преобрати у радост и сјета у весеље; нека се уста наша испуне радошћу и весељем, пошто је Васкрсли казао: Радуј се!“ (Св. Кирило Јерусалимски)

О браћо и сестре, о богољубиви, потребно је сагледати овај празник у побожности, смирењу, сверадосном осјећању очекивања, јер смо сви позвани да учествујемо у њему.  Али, потребно је себе припремити, и истински смирити – да достојно дочекамо радост Празника над празницима.  Света Црква богомудро одређује пост, праштање и молитву,  да се кроз ова Богом дата оружја што присније приближимо Господу и Спасу – Васкрслом Христу.

Тврду и камениту душу у миомирисну душу претварамо, јер је Васкрсли Христос обнови и обожи, јер „…земља се потресе и камење се распаде: и гробови се отворише и усташе многа тијела светијех који су помрли“ (Мт 27, 51-52). Зато, „Покликни Богу, сва земљо! Запјевајте славу имену Његову. Дајте му хвалу и славу“. (Пс 66, 1-2)

„Све проговара“, како каже велики Ава Макарије, „и сва се твар тресе, јер Христос промени токове природе, јер се Он нађе као Спаситељ и Месија очекивани“.  Зато, по ријечима великог оца Цркве Св. Григорија Богослова,  које пјевамо на дан Пасхе, „опростимо све Васкрсењем“. Зато, праштајте свима и свакоме, Христа ради, и смирени побједитељи постанимо, Христа ради.

Нека Свјетлост Васкрсења обасја душе наше. И нека нашим свједочењем хришћанског милосрђа обасја надом и бројне невољнике данас у свијету. Посвједочимо у ове празничне дане и дјелима својим истину наше вјере православне.

Поздрављам Вас, дјецо духовна, сверадосним, узвишеним ускликом, спасоносним поздравом над поздравима:

Христос Воскресе!  Воистину Воскресе!

Ваш молитвеник пред васкрслим Господом,

Епископ канадски Георгије

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!

Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквенословенског целомудрије требало би да буде “чистота умовања.” Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Супротност лености је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

(протојереј Александар Шмеман)

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

(аутор: протојереј Александар Шмеман)

О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и – врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.

(извор: Св. Теофан Затворник “Мисли за сваки дан у години”)

Долазак Ради Радости

“…И Ријеч постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине…” (Јн. 1, 14)

Ево радости, ево спасоносног поздрава: Христос се роди!
Бог се роди у тијелу и постаде човјек – да бисмо и ми постали Његова браћа и облагодатили се њиме.
Да ли смо свјесни те истине? Да ли смо свјесни шта тај сверадосни поздрав значи?
Христос Бог силази у свијет и рађа се од Пресвете Дјеве, долази међу нас огријеховљене и смртне. Бог поста човијек – да би човјек по благодати постао бесмртан, вјечан, раван Богу.
У давнини, пророк је рекао: “Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем” (Проп. 1,9). Ништа под сунцем не бива ново сем ваплоћења и рођења Сина Божијег (Јован Дамаскин). Ево те новине, ево нечега новог и вјечно освјежавајућег за цјелосну творевину, ево нашег творца који узе тијело, настани се међу нама и поста један од нас.
Савршен Бог постаје савршени човијек, а тиме од палог Адама добијамо новог Адама, од изгубљеног раја – нови рај. Из туге и безнађа рађа се нова нада и општа радост.
Браћо и сестре, у овим смутним и бурним временима, када је човијек заборавио да се радује, ево му прилике да се зарадује дечијом радошћу, јер Богомладенац радост с неба доноси у свијет. Зато се анђели и поздрављају ријечима “Радујте се, јер вам се роди Спас.”
Ево нам прилике да се бар о Божићу зарадујемо вјечном радошћу, да животне одложимо бриге, баш као што пјевамо на Литургији – “Житејскоје отложим попеченије” – јер се Бог оваплотио, постао човјек. Управо ту неизмјерну утјеху, тај свесмисао, изражавамо у Симболу вјере “Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек.” Дакле, “ради нас људи и ради нашега спасења” дошао је Онај који изражава најузвишенију реалност нашег постојања – израз вјечности у Њему, тј. у заједници са Њим, у чему се и састоји наше спасење.
Спасење се добија вјером, а “вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих” (Јев. 11, 1). Ми Њему нарочито о Божићу славословимо, јер нам Он дарова живот, јер нам Он даде љубав, и вјеру, и вјечност, и изобиље добра – кроз свесвето Оваплоћење Своје, благовољењем Бога Оца у Духу Светоме.
Христос нас све позива да учествујемо у Тајни Његовог Царства. Он, сладчајши Господ, дошао је да нам дарује радост и опроштај гријехова, да нас обожи. “Он се очовјечио, да би смо се ми обожили; Он се открио у тијелу, да би смо ми примили спознају невидљивога Бога Оца; Он је претрпио увреде од људи да бисмо ми наслиједили бесмртност”(Св. Атанасије Велики).
Христос заиста нас обожује својим очовјечењем, дарује нам живот у изобиљу. Долази ради радости, како каже Достојевски: “Он (Христос) је страшан нама величином својом и висином својом, али је због безграничне милости и љубави своје постао нама сличан и весели се с нама, претвара воду у вино да неби престала радост међу гостима, чека нове госте и непрестано их дозива, досад и на све вијекове”(Браћа Карамазови).
Такву радост доносе Христос нама и остави у Цркви Својој, да се кроз њу спасавамо и живот вјечни задобијамо. Ето нам прилике, браћо и сестре. Радујмо се Господу!
Поздрављам вас све, драги моји епархиоти, клицањем радосним, љубављу Богомладенца и утјехом нашег спасења кроз Сина Божијег: Мир Божији, Христос се Роди! Ваистину се Роди!

Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,
Епископ канадски Георгије