Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. “То је само почетак!” – рећи ће песимиста.

Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало.

Сетимо се шта нам о томе говори Свето писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт, поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово?

Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано.

Мален је Српски народ на земљи, за човека на Небу; али оно што је за нас земаљске Србе данас најважније то је да, поред свих Српских Светитеља, чудесног Владику нашег Светог Владику славе сви Свети Пророци небески, сви Свети Пророци, јер Српска земља није имала већега Пророка од Светога Саве до њега. Њега слави и сав род Светих Апостола, јер нема већег Апостола у Српскоме роду после Светога Саве од њега.

Требало је да прође седамстотина година, па да се јави други Свети Сава. И он се јавио у личности, у лику Светог Владике Николаја. Данас све Небеске Силе славе најславнијег Србина после Светог Саве – Владику Николаја. Данас Свети Мученици Небески славе њега као Великомученика земље Српске, Мученика који је отстрадао сваку патњу, сваки бол. То Љубостиња најбоље зна, и Жича. Његове сузе за Српски народ, то је читав поток. Свети Владика имао је срце огромно, небески огромно срце. Зато њега данас славе сва света бића у ономе свету, славе сви Светитељи. Данас је, на петнаести рођендан небески његов, сав небески свет окренут к њему, велича њега уистини Равноапостолног Владику Српског. Реците: која је то његова реч усмена или писмена која није Блага вест, која није Еванђеље, мало Еванђеље? Није било тако ретког човека на земљи Српској. Уистини Златоуст Српски, ништа мање, Златоуст Српски.

Свети Јустин Ћелијски –
Део беседе 4. на парастосу владици Николају (о 15. годишњици упокојења)
1971. године у Лелићу
www.svetosavlje.org

Савремени поход против монаштва и аскетизма може се објаснити само поклоњењем и служењем телу или свесном мржњом према Цркви, свесном жељом да јој се нанесе штета, или на крају, злобном завишћу према љубави народа која се излива на манастире. Телесним људима је противан сваки облик монаштва, јер им он смета да загуше глас савести који им напомиње да су они блудни и скотоподобни. Они не могу ни да схвате такав подвиг; телесни човек не схвата оно што је од Духа Божијег, и не може да схвати; то је за њега – безумље (см. 1 Кор. 1;18). Што се тиче непријатеља Цркве, њима је јасно да су монаштво и љубав народа према њему, неразрушиви ослонац и тврђава мрске им Цркве, чега нема ни у једној секти која машта да замени Православље и лишеној силе да удовољи урођеној човековој тежњи за подвигом. Вреди ли, на крају, уопште говорити о завидљивцима? Они обично тврде да је међу монасима много лоших људи. Нека им. Али народ не воли и не тражи и не налази лоше монахе, већ добре. Али ови су монаси, говоре даље (они), лицемери и лицемерјем обмањују простодушне богомољце. Рецимо и то да, када богомољац увиди да је монах кога је он сматрао добрим (уствари) лош, он тражи и налази доброг.

Из беседе “ПОДВИЖНИШТВО И МОНАШТВО”, Свештеномученик Јован Восторгов
Источник: Манастир Подмаине

Разговор са митрополитом Амфилохијем о старцу Пајсију

Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски.

Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству.

Митрополит Амфилохије Радовић: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије.

К. Ј.: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца.

A. Р.: Да, изузетно значајно искуство.

Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку.

Сви су, браћа и сестре, лепи дани, немојте се збуните секуларним прогносама, шта че бити сутра и прекосутра…

Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним – световним мерилима за разликовање добра и зла.

Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон.

Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују.

Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Continue reading →

– Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена?

– За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност.

Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире.

Прекјуче је био наш Видовдан. По пропису наше св. Светосавске Цркве ми смо у нашим храмовима отслужили св. литургије и парастос за покој блажених душа косовских мученика.

Као што је познато, на Видовдан 15. јуна (ст. кал.) 1389. године на Косову код Лаба, над ушћем у Ситницу, близу цркве Самодреже и Приштине била је битка између Срба и Турака.

Послије смрти цара Душана и битке на Марици, српска држава због неслоге великаша и других узрока почела је нагло да слаби. Тада су се Турци све више приближавали границама српске земље. Кнез Лазар самодржавни господин Србљем и Подунављу, и по државничкој способности, и по угледу који је уживао у своме народу, био је најпозванији да спаси и обнови државу Немањића. Он се у том правцу трудио свом душом и свим срцем својим, имао и лијепих успјеха, али на томе родољубивом раду сукобио се је с Турцима.

Беседа на Светој Литургији у понедељак 11. по Духовима, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер вu не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени, Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што походите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. Тешко вама вођи слепих који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује? И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником., куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божјим и Оним, који седи на њему“.

(Матеј 23, 13-22; Зач. 94)