Са византијском торжественошћу и благољепијем, а у складу са древним типиком Свете Горе, 16. маја 2010. године устоличен је нови игуман Свештене царске, патријаршијске и ставропигијалне лавре Хиландара на Светој Гори – Архимандрит Методије.

Фреска из Манастира Св. Василија Острошког у Бијељини

Радуј се, исцјелитељу болести сваке, радуј се, пастиру заблудјелих оваца које усрдно врађаш на пут истине и живота. Радуј се хранитељу изгладњелих душа, радуј се, просветитељу помрачених умова. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега.

Свим нашим парохијанима који данас славе Св. Георгија честитамо славу.

“Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.”

У Понедељак 3. Маја наша Света Православна Црква слави Св. Николаја Охридског и Жичког. Свети Јован Шангајски назвао је једном приликом владику Николаја “Златоустом наших дана”. Св. Јустин Ћелијски назива га “највећим Србином после светог Саве, а Александар Шмеман “најплеменитијим владиком 20-ог века”. Свети владика Николај се за живота истакао као теолог, архијереј, молитвеник и подвижник, као родољуб и мученик, али пре свега као беседник и проповедник.

На свом поподневном заседању 29. априла текуће године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно је усвојио предлоге надлежних епархијских архијереја и унео у диптихе светих Православне Цркве имена блаженопочивших архимандрита Јустина Поповића, духовника манастира Ћелије код Ваљева (1894-1979), од сада преподобног Јустина Ћелијског, и Симеона Поповића, настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице (1854-1941), од сада преподобног Симеона Дајбабског.

Литургијски спомен преподобног Јустина славиће се 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару), а спомен преподобног Симеона празноваће се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).

Свечано прослављење новоканонизованих угодника Божјих биће извршено на саборној светој архијерејској Литургији у следећу недељу, 2. маја, у Храму Светога Саве на Врачару, са почетком у 9 часова.

Преподобни и богоносни Оци наши Јустине и Симеоне, молите Бога за нас!

(source: spc.rs)

Доносимо вам Интернет издање нашег Васкршњег Парохијског Гласника. Штампану издање још увек можете преузети у нашој Цркви.

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Атанасије, у име Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, служио је данас у београдској Саборној цркви парастос жртвама геноцида у логору Јасеновцу и осталим логорима и стратиштима у Другом светском рату. Дан сећања на жртве геноцида обележава се у спомен пробоја малобројне групе преживелих заточеника злогласног усташког логора Јасеновац у тзв. Независној држави Хрватској 22. априла 1945. године.

Систем концентрационих логора ”Јасеновац” представља једно од највећих стратишта у Другом светском рату. У периоду између 1941. и 1945. године у том логору убијено је стотине хиљада цивила, највећим делом Срба, као и Јевреја и Рома укључујући и десетине хиљада деце (логор у Јастребарском). Осим логора смрти у Јасеновцу, систем концентрационих логора обухватао је више локалитета на територији данашње Републике Хрватске, Републике Српске и федерације Босне и Херцеговине. Страховит погром, осим у логору Јасеновац, десио се и у бројним јамама по Лици, Дамлацији, Босни и Херцеговини.

Опширније о геноциду над српским народом у Другом Светском рату видите на интернет презентацији Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

(izvor: spc.rs)

Неуморне жене! Оне нису дале сна очима, ни трепавицама дремања све док нису нашле Љубљенога! А мушкарци као да траже чврсто тло: иду на гроб, виде га празна и остају у недоумици шта би значило то што га нису нашли. Значи ли то да је код њих било мање љубави него код жена? Не, ту је била љубав која расуђује, која се боји погрешке, будући да се ради о љубави високе вредности и с обзиром на [природу] Онога на кога се односи. Међутим, када су сазнали и опипали, и они су, не језиком као Тома, него срцем исповедали: “Господ мој и Бог мој”. Тада их већ ништа није могло одвојити од Господа. Мироносице и апостоли су обрасци две стране нашег живота: осећања и расуђивања. Без осећања живот није живот; без расуђивања живот је слеп – много се троши а произилази мало здравог плода. Зато треба стећи и једно и друго. Осећање нека иде напред и нека побуђује; расуђивање нека одређује време, место, начин и, уопште, устројство бићa онога што срце наговести да треба остварити. Унутра – срце иде напред, а у пракси – расуђивање. Но, кад осећања постану извежбана у расуђивању о добру и злу, можемо се ослонити и на само срце. Јер, као што из живог дрвета сами од себе иду најпре пупољци, па цветови и плодови, тако и из срца почиње да истиче само добро које се разумно таложило у току живота.

(извор: Св.Теофан Затворник “Мисли за сваки дан у години”)