Не уздајте се у кнезове

Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. “То је само почетак!” – рећи ће песимиста.

Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало.

Сетимо се шта нам о томе говори Свето писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт, поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово?

Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано.

Continue reading

Црква ће наставити да гради мир

Извесно је да нас чека још тежа година и још више изазова, на које већ утичу постојећи ратни сукоби, а постоји опасност да се они и прошире. Какву поруку шаље Српска Православна Црква нашем православном народу и свим нашим грађанима, као и свету, на Православни Божић?

Да бисмо могли да градимо мир са суседима, морамо да очувамо мир у нашем народу. Као да многима смета то што смо се у недавним, ионако несрећним ратовима, сачували од братоубилаштва, какво је било у Другом светском рату и првим потоњим деценијама. Стога позивам све, прво на молитву Богу да нам помогне да наставимо да градимо мир. Наша Црква ће наставити да гради мир, међу нама, с нама најближим народима, али да се молимо и за мир у свету, свуда где људи страдају. Молимо се и да Бог помогне да наша миротворачка настојања препознају наши суседи, али и они у свету од којих много шта у вези с ратом и миром зависи.

У сваком случају, одговорност коју имам пред Богом обавезује ме да наш народ позовем да на сва искушења и изазове одговара водећи се искуствима заснованим на нашој вери, историји и култури. Српски народ је вођен духом Јеванђеља увек знао да направи избор између добра и зла, правде и неправде, Христа и Антихриста. То је начин да поколења која долазе граде будућност на сигурном темељу који је Свети Сава поставио пре осам столећа, и тако давну прошлост повежу с годинама и столећима која долазе, и уз све недоумице и искушења очувају континуитет историјског бића нашег народа, његов вечни смисао и вечно назначење.

Из интервјуа са патријархом Порфиријем

Ко нам краде радост од успеха

– Веома често и када радимо оно што волимо, некако се томе не радујемо онолико колико би требало. Па ко нам то краде радост? Ми се не радујемо толико успесима свога рада и то jе веома честа поjава.

– Мора се прихватити реч Христова да се величина пред Богом, пред Христом, мери величином служења, ничим другим. Разуме се, човек може да служи у сваком занимању којим се буде бавио. И научник може да оним што ради служи за добро људи. Уметник исто тако. У свим занимањима може да се ради у томе правцу. Ако тако буде схватио свој рад, он ће у њему увек имати блаженство, не само срећу. Нико му то неће моћи да одузме, без обзира колико га будете пањкали, колико га не признавали. Он ће у томе осећати блаженство да је достигао циљ због кога је и постао. А све дотле док будемо очекивали славу од овог света, да нас људи хвале, биће нам тешко. 

Људи често нису кадри из зависти и злобе. Постоји прича код Грка о Аристиду званом Праведни. Али нико не може бити тако праведан и честит и поготову на таквом положају да макар некоме (по његовом мишљењу) не учини криво. Де факто он је чинио правду. И дошло је до тога да Аристида протерују. И скупштина се састала, у позоришту. И дошао је Ликург, сео је између остале. Јавио се је и један прост човек. Поделили су оне парчећи ћерамиде на коме је требало да се забележи да ли да се протера или не се протера. Тај човек, не познавајући Аристида, будући неписмен, замоли га да му помогне да напише: Молим да се протера. А овај га упита: Познајеш ли ти тог Аристида? Он му одговори: Никад га нисам видео.- Да ли ти је он нешто нажао учинио, неку неправду? А овај рече: Није. Али ми је дојадило да стално слушам оно „Аристид праведни“, „Аристид праведни“… Често и такви људи има.

Из интервјуа са патријархом Павлом

Молитва са старцем Порфиријем

Долазила сам код оца Порфирија и говорила: “Старче, имамо проблема са децом!” “Они ће бити решени, одговарао је он. Доћи ће време када ће сви ти проблеми нестати. Ти се само моли, а Бог ће беседити са душама твоје деце. Видећеш, они ће постати веома добри људи.”

“Како Вам је саветовао да се молите?”

“Моли се”, говорио ми је Старац, “тако што ћеш се Богу обраћати својим речима. Говори Му шта мислиш, а Он зна како ће поступити. Бог не заповеда да Му се обраћаш неким посебним речима”.

Када сам други пут допутовала код оца Порфирија, он ми је рекао: “Сада ћемо се молити”. “Шта да говорим, Старче, упитала сам, да изговарам Господе Исусе Христе, помилуј ме?” “Да, да. Спусти се на колена, молићемо се заједно.” Молили смо се заједно, али свако за себе. Молили смо се током неког времена, а ја сам очекивала да каже: “Добро, довољно је”. Старац се најзад усправио: “Добро, рекао је, сада пођи кући. Када дођеш следећи пут, поново ћемо се помолити”.

“Да ли сте осећали нешто необично и посебно док сте се молили са старцем Порфиријем?”

“Да! Увек! Често сам долазила сасвим пометена, а увек сам одлазила радосна, као да немам никаквих проблема”.

Из книге „Христова лепота спасиће свет”

Други Свети Сава

Мален је Српски народ на земљи, за човека на Небу; али оно што је за нас земаљске Србе данас најважније то је да, поред свих Српских Светитеља, чудесног Владику нашег Светог Владику славе сви Свети Пророци небески, сви Свети Пророци, јер Српска земља није имала већега Пророка од Светога Саве до њега. Њега слави и сав род Светих Апостола, јер нема већег Апостола у Српскоме роду после Светога Саве од њега.

Требало је да прође седамстотина година, па да се јави други Свети Сава. И он се јавио у личности, у лику Светог Владике Николаја. Данас све Небеске Силе славе најславнијег Србина после Светог Саве – Владику Николаја. Данас Свети Мученици Небески славе њега као Великомученика земље Српске, Мученика који је отстрадао сваку патњу, сваки бол. То Љубостиња најбоље зна, и Жича. Његове сузе за Српски народ, то је читав поток. Свети Владика имао је срце огромно, небески огромно срце. Зато њега данас славе сва света бића у ономе свету, славе сви Светитељи. Данас је, на петнаести рођендан небески његов, сав небески свет окренут к њему, велича њега уистини Равноапостолног Владику Српског. Реците: која је то његова реч усмена или писмена која није Блага вест, која није Еванђеље, мало Еванђеље? Није било тако ретког човека на земљи Српској. Уистини Златоуст Српски, ништа мање, Златоуст Српски.

Свети Јустин Ћелијски –
Део беседе 4. на парастосу владици Николају (о 15. годишњици упокојења)
1971. године у Лелићу

www.svetosavlje.org

Мисао

Мисао! Каква се несхватљива тајна таји у природи човекове мисли! Једно знамо: она је толико несхватљива да човека језа подилази чим стане мислити о мисли. У трагању за постанком и природом људске мисли дух човечји залуди ако не прибегне Логосу, Богочовеку Христу, у коме је њена тајна једино слатка. Откинута од Бога Логоса, људска мисао нема свој смисао, свој Логос. Јер је мисао у прасуштини својој логосног карактера.

3а мене је мисао, свака мисао, највећа мука под небом, док се не извије у Богомисао, у Христомисао, тј. док се не ологоси, осмисли. Искрено: мисао је пакао ако се не преобрази у Христомисао. Без Логоса људска је мисао стално у алогосном делиријуму, у сатанском бесмисленом самопотврђивању, у сатанском: мисао ради мисли, слично оном: l’art pour l’art [уметност ради уметности].

Људска мисао луди грехом. Као и осећање. Једини лек и лекар од тог лудила јесте Богочовек, јер је Он очовечени Бог Логос. У Њему и Њиме је омогућено и загарантовано људској мисли бескрајно божанско усавршавање. Он је и постао човек да се ова планета, вођена голом, „чистом“ мишљу људском, не би коначно и неповратно претворила у свеопшту лудницу. Примећујете: чим се европски континент удаљи од оваплоћеног Логоса, тоне у нечовечност, у безумље, у културно људождерство, у свеубилачке ратове. Човек прождире човека, нација нацију, раса расу.

Преп. Јустин Ћелијски
Манастир Подмаине

Поход против монаштва

Савремени поход против монаштва и аскетизма може се објаснити само поклоњењем и служењем телу или свесном мржњом према Цркви, свесном жељом да јој се нанесе штета, или на крају, злобном завишћу према љубави народа која се излива на манастире. Телесним људима је противан сваки облик монаштва, јер им он смета да загуше глас савести који им напомиње да су они блудни и скотоподобни. Они не могу ни да схвате такав подвиг; телесни човек не схвата оно што је од Духа Божијег, и не може да схвати; то је за њега – безумље (см. 1 Кор. 1;18). Што се тиче непријатеља Цркве, њима је јасно да су монаштво и љубав народа према њему, неразрушиви ослонац и тврђава мрске им Цркве, чега нема ни у једној секти која машта да замени Православље и лишеној силе да удовољи урођеној човековој тежњи за подвигом. Вреди ли, на крају, уопште говорити о завидљивцима? Они обично тврде да је међу монасима много лоших људи. Нека им. Али народ не воли и не тражи и не налази лоше монахе, већ добре. Али ови су монаси, говоре даље (они), лицемери и лицемерјем обмањују простодушне богомољце. Рецимо и то да, када богомољац увиди да је монах кога је он сматрао добрим (уствари) лош, он тражи и налази доброг.

Из беседе “ПОДВИЖНИШТВО И МОНАШТВО”, Свештеномученик Јован Восторгов
Источник: Манастир Подмаине

Мој Бајум jе послушнији од тебе

Разговор са митрополитом Амфилохијем о старцу Пајсију

Клитос Јоанидис„Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски.

Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству.

Митрополит Амфилохије Радовић: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије.

К. Ј.: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца.

A. Р.: Да, изузетно значајно искуство.

Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку.

Continue reading

У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек

Говорих ти о срећи твојој, а ти рече: нећу да слушам (Јерем. 22, 21)

Ову жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас, кад се искажу у лице нашег народа н безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни, ми остављамо Бога у сенци, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа, у којој тражимо Бога, него срећа, у којој заборављамо Бога?

О земљо, земљо, земљо! Чуј реч Господњу! вапије истинити пророк Божји. Човек је земља, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева, и да буде проклета, или ће да негује поверени јој усев, и да буде благословена? О како је ружна гола, вододерна, и јалова њива, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина, и ценити нешто њиву која изјалови свако семе што се на њу баци?

Continue reading

Св. Димитрије узе их као негда ангел пророка Авакума

Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов“. Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.

Охридски пролог