Отац Јоил Булатовић годинама је био чувар ћивота Светог Василија Острошког.

Део његових духовних поука:

– Ми православци смо најсрећнији народ само да умијемо да прихватимо свим срцем, свом мишљу и свом душом Господа, и да прихватимо вјеру која чини чуда.

Једном ревносном читаоцу Светог Писма који пита:
Зашто се Дух Свети јавио у виду огња
 
Кад се Господ крштавао на Јордану Дух Свети се јавио у виду голуба. Јавио се не да нешто дода Христу него да тако символички објави оно што је у Христу, то јест: незлобност, чистоту и кротост. То и означава голуб. А кад су апостоли били сабрани у педесети дан по Васкрсу, Дух се јавио у виду огњених језика. Јавио им се у виду огња, да им нешто одузме и нешто дода. Наиме, да одузме из њих сваки грех, сваку немоћ и бојазан и нечистоту душевну, а да им дарује моћ, светлост и топлину. Огањ и означава симовлички то троје: моћ, светлост и топлину. Ти знаш како је огањ моћан, знаш како светли и како греје. Но кад говориш о Духу Светоме, чувај се да не мислиш телесно но духовно. Реч је, дакле, о моћи духовној, о светлости духовној и о топлини духовној. А то су: јачина воље, светлост разума и топлина љубави. Са ова три духовна оружја наоружао је Дух Свети против света војнике Христове, којима је Учитељ забранио и штап да носе од физичког оружја.

Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике – да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ.

Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих.

Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке.

Свети ДИМИТРИЈЕ Ростовски

Вукашин Мандрапа
(рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Налазимо се на гробу нашег духовног оца, учитеља и просветитеља, Светог Саве, у месту где је Он завршио свој земаљски живот и ушао у непролазно Царство Божије. У светој Цркви православној празновање кога било од Светих је дан његовог рођења за небо и уласка у блажени живот царства Небескога. Само трију личности Црква Православна празнује у дане њиховог рођења по телу – Рождество Господа Исуса – Божић, Рождество Његове Преблажене Матере, Свете Богородице, Марије, и највећег међу рођеним од жене, Светог Јована Крститеља.

Какав је за нас духовни доживљај долазак у град Трново, у цркву Светих 40 мученика на гроб Светог Саве. Пред нашим духовним очима искрсава цео његов живот, рођење у граду Расу и крштење у цркви Светих апостола Петра и Павла, његов младићки живот, постављење за кнеза у Захумљу, па бекство у Свету Гору већ замонашеног му оца Симеона, негдашњег великог жупана Стевана Немање, подизање манастира Хиландара и упокојење у њему Светог Симеона, преношење његових моштију из Хиландара у манастир Студеницу, његовог измирења браће, Стевана и Вукана, па добијање аутокефалности Српске цркве, постављање за првог архиепископа, и труд око њеног уређења, путовање у Свету земљу у служби мира међу црквама, признања источних патријаршија за обнову бугарске Патријаршије, његове журбе да успехом у тој ствари обрадује бугарску цркву и народ, његова смрт и сахрана овде у братској православној земљи.

Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Православне Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо” или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо”. Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19)…

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10)… Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).