Мисао

Мисао! Каква се несхватљива тајна таји у природи човекове мисли! Једно знамо: она је толико несхватљива да човека језа подилази чим стане мислити о мисли. У трагању за постанком и природом људске мисли дух човечји залуди ако не прибегне Логосу, Богочовеку Христу, у коме је њена тајна једино слатка. Откинута од Бога Логоса, људска мисао нема свој смисао, свој Логос. Јер је мисао у прасуштини својој логосног карактера.

3а мене је мисао, свака мисао, највећа мука под небом, док се не извије у Богомисао, у Христомисао, тј. док се не ологоси, осмисли. Искрено: мисао је пакао ако се не преобрази у Христомисао. Без Логоса људска је мисао стално у алогосном делиријуму, у сатанском бесмисленом самопотврђивању, у сатанском: мисао ради мисли, слично оном: l’art pour l’art [уметност ради уметности].

Људска мисао луди грехом. Као и осећање. Једини лек и лекар од тог лудила јесте Богочовек, јер је Он очовечени Бог Логос. У Њему и Њиме је омогућено и загарантовано људској мисли бескрајно божанско усавршавање. Он је и постао човек да се ова планета, вођена голом, „чистом“ мишљу људском, не би коначно и неповратно претворила у свеопшту лудницу. Примећујете: чим се европски континент удаљи од оваплоћеног Логоса, тоне у нечовечност, у безумље, у културно људождерство, у свеубилачке ратове. Човек прождире човека, нација нацију, раса расу.

Преп. Јустин Ћелијски
Манастир Подмаине

Поход против монаштва

Савремени поход против монаштва и аскетизма може се објаснити само поклоњењем и служењем телу или свесном мржњом према Цркви, свесном жељом да јој се нанесе штета, или на крају, злобном завишћу према љубави народа која се излива на манастире. Телесним људима је противан сваки облик монаштва, јер им он смета да загуше глас савести који им напомиње да су они блудни и скотоподобни. Они не могу ни да схвате такав подвиг; телесни човек не схвата оно што је од Духа Божијег, и не може да схвати; то је за њега – безумље (см. 1 Кор. 1;18). Што се тиче непријатеља Цркве, њима је јасно да су монаштво и љубав народа према њему, неразрушиви ослонац и тврђава мрске им Цркве, чега нема ни у једној секти која машта да замени Православље и лишеној силе да удовољи урођеној човековој тежњи за подвигом. Вреди ли, на крају, уопште говорити о завидљивцима? Они обично тврде да је међу монасима много лоших људи. Нека им. Али народ не воли и не тражи и не налази лоше монахе, већ добре. Али ови су монаси, говоре даље (они), лицемери и лицемерјем обмањују простодушне богомољце. Рецимо и то да, када богомољац увиди да је монах кога је он сматрао добрим (уствари) лош, он тражи и налази доброг.

Из беседе “ПОДВИЖНИШТВО И МОНАШТВО”, Свештеномученик Јован Восторгов
Источник: Манастир Подмаине

Мој Бајум jе послушнији од тебе

Разговор са митрополитом Амфилохијем о старцу Пајсију

Клитос Јоанидис„Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски.

Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству.

Митрополит Амфилохије Радовић: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије.

К. Ј.: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца.

A. Р.: Да, изузетно значајно искуство.

Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку.

Continue reading

У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек

Говорих ти о срећи твојој, а ти рече: нећу да слушам (Јерем. 22, 21)

Ову жалбу подиже Господ над војскама против Јоакима цара Јудиног и против народа јудејског. Но зар нису ове речи у пуној сили и данас, кад се искажу у лице нашег народа н безмало сваког од нас појединачно? Кад се осетимо срећни, ми остављамо Бога у сенци, и речи Његове предајемо забораву; но чим нас несрећа окружи својим тамним крилима, ми се окрећемо к Богу и вапијемо за помоћ. У несрећи заповести Господње чине нам се слатке као мед, а у срећи горке као лек. Није ли онда боља несрећа од среће? Није ли спасоноснија несрећа, у којој тражимо Бога, него срећа, у којој заборављамо Бога?

О земљо, земљо, земљо! Чуј реч Господњу! вапије истинити пророк Божји. Човек је земља, реч је Господња живот усађен у ту земљу. Хоће ли земља радије да остане без животног усева, и да буде проклета, или ће да негује поверени јој усев, и да буде благословена? О како је ружна гола, вододерна, и јалова њива, а како је лепа њива обрађена и богатим усевом покривена! И једна и друга њива ти си, човече. Бирај: смрт или живот! Ниједан домаћин не цени земљу ништа, ако на њој не роди никакав усев. Зар ће Бог бити непаметнији од обичних домаћина, и ценити нешто њиву која изјалови свако семе што се на њу баци?

Continue reading

Св. Димитрије узе их као негда ангел пророка Авакума

Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов“. Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.

Охридски пролог

Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши

Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши, и во сљед Христа Жениха Твојего усердно потекши, и Того благоје иго во јуности твојеј вземши, крестним знаменијем к мисленим врагом мужески вооружившисја, постническими подвиги постом и молитвами, и слезними капљами, угљије страстеј угасила јеси, достославнаја Параскево, и ниње в Небесњем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу, моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.

Тропар, глас 4.

“Ми данас мислимо да је прави живот кад можеш у једном дану да дођеш до што већег броја информација, да си што више видљив пред људима, да учествујеш што више у неким догађајима. Поставља се питање: Чему све то? Да ли то човјека нешто поправља? Да ли то нешто његову душу уљепшава? Врло често – не. А Света Петка је чинила оно што је најважније. Она је свакодневно, тудећи се на очишћењу своје душе, своје срце спремала за стан Бога живога. Припремала се за највећи догађај – за сусрет са Господом Исусом Христом.”

Митрополит Јоаникије, 27.10.2023

О близини Божијој

Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли.

Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом.

И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога.
И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота.

Епископ Хризостом (Војиновић), Тихи глас
www.eparhija-zicka.rs

Игуман хиландарски: Саборни храм је дао духовни смисао Подгорици

Дводневна прослава десете годишњице освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици крунисана је свечаном академијом која је отпочела у 20 часова у недјељу, 15. окотобра, на платоу испред Храма. Свачаној академији присустовали су преосвећена господа епископи: жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован и захумско-херцеговачки Димитрије, свештенство и верни народ. Свечану бесједу је изговорио високопреподобни игуман хиландарски Методије.

Ваша преосвештенства, драги оци, у Христу саслужитељи, сестре монахиње, драга браћо и сестре и драга децо, ове године Подгорица и манастир Хиландар славе своје јубилеје. Манастир Хиландар 825 година од свог оснивања, а данас смо сведоци и учесници овог великог духовног догађаја када обележавамо славећи Бога и благодарећи му на томе, 30 година од постављања камена темељца и десет година од освећења овог велелепног Храма Васкрсења Христовог.

Continue reading

Дар расуђивања

 Драга у Господу Т.!

Један од најважнијих и најпотребнијих дарова које добијамо од Бога јесте дар расућивања. Он је потребан и у житејским (овосветским) делима, а утолико више у духовном животу.

Заблагодарите Богу због милости задобијања вере, али то није исто, драга Т. Иако смо живели у греху, нисмо живели без Бога. Ви сте добили образовање, и зар није грех да заборавите на то?

Шта би се догодило кад бисмо сви прихватили крпе за под и почели спокојно да се спасавамо неодговорним прањем подова?

Не, тако не може да буде.

Ви нећете одговарати као неука жена која мало шта разуме, него као особа којој је много дато.

Continue reading