Свети краљ Милутин – Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља”.

“Прије свега, гледајући на њен примјер да се ослободимо од једне велике заблуде савременог свијета, савременог човјека. Данашњи човјек мисли да му је живот вреднији ако је што више присутан у јавности, ако је ученик неких великих догађања, митинга, богатих трпеза, ако се што више обукао у славу овога свијета, ако има домове и куће као дворце и сав остали луксуз. Тако мисли савремени човјек. Та пошаст је потпуно отуђила савременог човјека од правих истинских вриједности. Ево, Света Петка свега се тога одрекла ради нечега много узвишенијега, јер је све на овоме свијету и пролазно и трулежно. А славу овога свијета носи вријеме и вјетар као лишће када се сасуши.”

Онај који се као Света Петка посвети ономе што је најважније, казао је он, што је најдрагоцјеније, да служи Господу, да се сједињује са Господом, извором вјечнога живота, вјечне радости и вјечне славе Божије, тај се заиста облачи у славу Божију већ овдје у овоме животу.

“Та слава није спољашња, нити је та љепота спољашња него, као што говори Свети цар Давид за царску кћи – сва је љепота кћери цареве унутра. А та кћер царева, то је душа. И треба гледати да украшавамо унутрашњу љепоту, своју унутрашњост, своје биће духовно да оно сија, а да не обраћамо исувуише пажње на спољашњост, више него што је потребно”, поручио је Митрополит Јоаникије.

Казао је да је савремени свијет све окренуо наопако: оно што је најмање вриједно ставио је на прво мјесто. “А оно што је највише вриједно потиснуо је до задњега мјеста и скоро до ишћезнућа. Драга браћо и сестре, да обратимо своју пажњу на праве вриједности! Томе нас учи Света Петка!”

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

************************************************************************************************************

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Ова чудотворна икона Мајке Божије посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана.

Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући  Богу ватреном молитвом за спасење од непријатеља.

У току свеноћног бденија, Свети Андреј Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља.

Игуман манстира Подмаине јеромонах Рафаило (Бољевић) одговарао је на питања слушалаца емисије “Питајте свештеника“ на Шеснаесту недјељу по празнику Педесетнице, тумачећи на почетку Јеванђеље на Недјељу по Крстовдану.

У наставку емисије отац Рафаило је говорио о празнику Зачећа Светог Јована Крститеља који ћемо прославити у четвртак 06. октобра.

“Врло је битно да се прије сусрета са Господом сретнемо са Његовоим претечом Светим Јованом Крститељем, да би се на што бољи начин срели са Господом нашим“- каже отац Рафаило (Бољевић).

На сваки догађај из Богородичиног живота, на све што је Она чинила, на Њену свету службу, гледамо, како је казао Владика Јоаникије, кроз Господа Исуса Христа, кроз чудесно зачеће силом Духа Светога, које се догодило када је Она зачела по Божијем промислу у својој дјевичанској утроби Спаситеља свијета – пренепорочно по дејству силе Божје, по дејству Духа Светога:

“Због Спаситеља кога је Она одњихала у својој Пресветој утроби, ми прослављамо Пресвету Дјеву као узвишенију од анђела и арханђела, од херувима и серафима, пјевамо да је Њена утроба постала шира од небеса, јер Онај кога небо не може обухватити, ни небо над небесима, ни космос, нити сви замисливи простори, смјестио се по љубави својој ради спасења рода људскога у утробу Пресвете Дјеве, примио од Ње људску природу, да би у њој – људској природи, устројио спасење свима нама. Зато је овај празник величанствен.”

Митрополит црногорско-приморски је указао на то да када прослављамо Пресвету Дјеву онда прослављамо и Спаситеља нашега Исуса Христа, као и када славимо Господа нашега увијек призивамо, прослављамо и величамо Богородицу и говоримо да сваки духовни дар који добијамо јесте од Господа Исуса Христа, али и посредовањем Пресвете Богородице. Зато одмах послије имена Божјега и помињемо име Пресвете Дјеве Марије Богородице и славимо је као брзу помоћницу.

Онај, који је одбацио злопамћење, природно осећа срдачно умилење. Код човека, који се одрекао осуђивања ближњих, помисао природно почиње да види своје грехове и слабости које човек није видео у време, док је осуђивао ближње. Онај, који је ради јеванђелске заповести похвалио или оправдао брата, природно је осетио благонаклоност према ближњем. За сиромаштвом духа следи плач над собом: онај, који је сиромашан духом и плаче над собом, природно постаје кротак. Онај, који је поништио правду пале природе и одрекао се ње, природно је гладан и жедан правде Божије, јер човеку није својствено да живи без неке правде.

Напротив, онај који је осудио ближњег природно је осетио презир према њему; онај, који је осетио презир, задобио је гордост. Услед презирања ближњег и уз високо мишљење о себи – а та два стања су неразлучива – појављује се и мржња према ближњем. Услед мржње и злопамћења појављује се окорелост срца. Услед окорелости срца, у човеку почињу да преовладавају телесна осећања и телесно мудровање, због чега се, опет, распламсава блудна страст, умртвљује вера у Бога и надање у Њега. Појављује се тежња ка користољубљу и људској слави, која човека доводи до потпуног заборављања на Бога и до одступања од Њега.