Како је епископ Варнава (Настић) био излечен светом водом с Острога

Јула 1964. године, неколико месеци пред своју смрт, викарни епископ хвостански Варнава (Настић) приступио је моштима Светог Василија. После поклоњења светитељу, испричао је случај свог исцељења светом водицом из манастира Острог.

Kада је испричао овај истинити догађај исцељења, епископ Варнава умољен је да га и писмено изложи, што је он учинио. Ево тог његовог записа:

Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха.

А било је и на пар дана пред Светог оца Николаја, наше крсне славе. У кући се ужурбано спремало за славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Светог Николаја.

И тада је гром ударио из ведра неба.

Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра ујутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу.

Кроз мaло, лaгaно, сa нaјвећом лaкоћом учињено дело човек се нaјбрже нaвикaвa нa добро и почиње му служити, нехотице, од срцa, искрено, и нa тaј нaчин све више и више улaзи у aтмосферу добрa, пуштa корење свог животa у ново тло добрa…

Изволите, aко зaхтеднете, пa пaдaјте у неописиву јaрост због некaквог посебног рaзлогa и случaјa, aли се не гневите због ситницa “нa брaтa својегa нaпрaсно” (Мт. 5,22).

Измислите, у неком екстремном случaју, кaкву било дa било ружну лaж, aли не говорите у свaкодневном, обичном животу неистину свом ближњем. Тричaријa је то, ситњеж, ништa, мaленкост, aли – покушaјте то дa испуните, и увидећете штa ће из тогa изaћи.

Остaвите по стрaни рaсуђивaњa: дa ли је дозвољиво или недозвољиво убијaти милионе људи – женa, деце и стaрaцa; покушaјте дa покaжете своје морaлно осећaње у тричaрији: не убијaјте личност вешег ближњег, ни једaн једини пут, ни речју, ни aлузијом, ни гестом…

И ту, у ситницaмa, ти лaко, неприметно и удобно зa себе можеш учинити много.

Христе мој, даруј милосрђе Онима
који Ти сада поју Велики канон.

Овим речима почиње синаксар четвртка пете седмице поста, јер на јутрењу четвртка пете седмице поста по стародревном предању, певамо чин Великог Канона. 

Овај уистину највећи од свих канона, изврсно и вешто сачини и написа Свети отац наш Андреј, архиепископ Критски, који се назива и Јерусалимски. Он се крете, дакле, из Дамаска у четрнаестој години свога живота, одаде се изучавању граматике, и завршивши изучавање, остаде у Јерусалиму да проводи монашки живот, живећи преподобно и богољубиво у молитвеном тиховању и безметежном животу. И многе друге списе, корисне за живот, остави Цркви Божјој, речи и каноне, будући и показујући се обилан, особито у похвалним саставима. Поред многих других, сачини и овај Велики Канон, који садржи безгранично умилење. Јер пронашавши и скупивши све повести Старог и Новог Завета, он сачини ово слаткопјеније, од Адама, дакле, па чак до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди. Подстрекава, елем, овим сваку душу да ревносно и по сили подражава добрима из повести, а зле да избегава, и да увек притиче к Богу покајањем, сузама и исповедањем и другим познатим богоугодним делима. Осим тога, он је толико широк и пријатан, да је довољан да и најтврђу душу омекша и на добру будност покрене, ако се само са скрушеним срцем и великом пажњом пева. А написа га, када и велики патријарх Јерусалимски Софроније написа житије Марије Египћанке. И ово Житије предлаже нам безгранично умилење, и онима који су много грешили и греше даје утеху, само ако хоће да одступа од зла.

Jош 1950-1960. година један амерички психолог је установио да су деца предшколског узраста у наше време доживела већ толико ствари које су њихове деке и баке доживљавали максимум у току целог живота. Зато што деца седе испред телевизора. А ако размислимо, сви ови телевизијски програми нас оптерећују непотребним информацијама. Апсолутно непотребним! Оне нису потребне ни деци, ни одраслима! Вративши се с Атона, где сам отишао на два-три месеца, затекао сам гомилу новина на столу – и погледао сам последње и прве: у њима је писало једно исто! И све то се није тицало мог живота, мене. Свако тога треба да буде потпуно свестан. Раније сам већ говорио о томе: данас су људи врло зависни од вести. Знам људе који по четири-пет пута дневно гледају вести. И каква је корист од тога? – Никаква. А да си стао на молитву, да си прочитао барем један псалаам или 20 Исусових молитава, од тога би већ имао користи.

Читај молитве. Читај Псалтир. А ако си одрастао, читај и тумачење Псалтира. Наравно, Псалтир је веома тешка књига, али она прожима сва наша богослужења. Зато је корисно знати сваки стих, проучити га, погледати шта свети оци пишу о томе и живети у складу с тим. То је прави свет, а не оно што се сад дешава у Америци или у Африци… Какве то везе има са мном! То само узнемирава и испуњава ум и срце непотребним информацијама. Притом ове непотребне информације касније започињу свој самостални живот у човековом срцу. Оптерећују га тако да више не може да се моли. Човек долази код свештеника у сузама: «Оче, не иде ми молитва!» – а узрок тога је, по правилу, то што му је срце преоптерећено и у њему нема места за молитву: ове непотребне, сувишне информације заузимају све. Ако претрпате компјутер информацијама, он ће «изгорети», престаће да ради. А људско срце, авај, не гори, кад је претрпано оно једноставно више ништа не може да прими и већ то причињава штету човеку.

Стално морамо да бирамо. Знамо да човек не може истовремено да свира, рецимо, клавир или виолину и да цепа дрва за пећ. Може да ради једну ствар. А мисли да истовремено може да се бави неколиким пословима. И не бави се ниједним. Често говорим људима: «Издвоји бар на пет минута једну ствар и ради само њу. А после тога нешто друго. Направи списак ствари, размисли: да ли је ово потребно? – Безусловно. Али за то ће бити довољно пет минута. А остало време се моли.» То је систематски приступ времену. А време је таленат који нам је дат. И према њему треба да се опходимо као што је речено у причи о талентима: треба да користимо таленат. А кад се бавимо седењем, испуњавајући своје срце разноразним вестима које нам нису потребне, закопавамо овај таленат.

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености – живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена – живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. – Но све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива – бива по неумитним законима неопходности…

— Али, шта православни свет може да дâ осталом свету? Да ли смо дужни да мисионаримо?

— Надамо се да ћемо нешто дати и радимо на томе, али шватамо да ће Европа тешко постати православна, то је немогуће. Дух зла раздваја људе, неки покушавају да поделе чак и православне народе. Православље је начин живота, а не декларација. Док сам студирао дружио сам се с православним мисионарима који су радили у Африци. Занимало ме је како мисионаре тамо у Африци. Један од њих – сад је то Новозеландски епископ Амфилохије, причао је следеће: “Долазим у насеље, правим себи колибу на крају села и почињем да се бавим неким рукодељем. Код мене долазе људи, узимају моје производе у размену за намирнице. И притом виде како се односим према људима, како се молим… Показују интересовање, ступамо у контакт и ја их упознајем с истинама православне вере без никаквих декларација”. 

Дакле, ако у својој «колиби» водимо побожан живот, ми обасјавамо пут онима који су далеки од нас, којима је потребна Христова светлост и Божија благодат ће сигурно сићи на њих. Не можемо да будемо ничији спаситељи, јер Спаситељ је за све један – Христос. Он је увек поред човека, али човек треба да Га прихвати. Он је човеку дао слободну вољу и неће приморавати онога ко за Њега није отворио своје срце. Од наше слободне воље зависи да ли ћемо моћи да искористимо благодат Божију, да ли ћемо бити православци – без обзира на то у којој земљи да живимо и ком народу да припадамо. Сваки православац је дужан да мисионари; треба да мисионаримо не само речима, већ како је заповедио Христос, речју и делом.

Митрополит Неврокопски Натанаил
Извор: Против Истине ће се водити борба до Судњег дана

Кад би сви хришћани читали Стари и Нови завет Божји, више би се Бога бојали и чешће би у цркву ходили да чују реч Божју. Лакше би тада било и свештеницима да проповедају народу и да тумаче вољу Божју и закон Божји. И мене често мучи помисао да ме понеко од слушалаца неће разумети, јер никад није читао Свето писмо, нити има у кући, нити уме да каже шта је Стари завет a шта је Нови завет. Та мучећа помисао нагонила ме је да вам више пута говорим: узимајте Свето писмо. Као што држите икону у кући, тако држите Свето писмо. Икона је светиња у бојама, а Свето писмо светиња у речи. Свето писмо читајте, у икону гледајте. Свето писмо вас учи како треба да живите, а икона вам показује лик некога свеца који је живео по Светом писму. Као што се без сваке друге хране може, а без хлеба не може; тако се без сваке друге речи може, а без речи Божје не може. Поштен хлеб и света реч. Господ Исус говори о хлебу и о речи, па каже не живи човек само о хлебу него и о свакој речи што излази из уста Божјих.

Свети владика Николај

Наш отац, Свети Јустин Ћелијски је говорио да се у његовом крају каже како се на ово вече опрашта и птица од птице у гори а камоли човјек од човјека. Основно својство човјека јесте управо тај дар праштања, јер је то основно својство самога Бога, који прашта своме створењу. Човјек који хоће да по божанском начину постоји овдје на земљи призван је да опрашта ближњему своме (а сваки човјек је наш ближњи) и да се моли да и њему буде опроштено за оно што је учинио. Има једна дивна пјесма владике Николаја, у којој он моли и камен да му опрости, јер се ми људи огријешимо не само једни о друге него се огријешимо и о камен и о воду и о свако створење, огријешимо се својим нечистим, нездравим односом према Божијој творевини. Зато моли Свети владика Николај и творевину и сва створења да му опросте – да опросте људској души за оно што је сагријешила, а поготову ближњи да опрости.

Mитрополит Амфилохије