Кад би сви хришћани читали Стари и Нови завет Божји, више би се Бога бојали и чешће би у цркву ходили да чују реч Божју. Лакше би тада било и свештеницима да проповедају народу и да тумаче вољу Божју и закон Божји. И мене често мучи помисао да ме понеко од слушалаца неће разумети, јер никад није читао Свето писмо, нити има у кући, нити уме да каже шта је Стари завет a шта је Нови завет. Та мучећа помисао нагонила ме је да вам више пута говорим: узимајте Свето писмо. Као што држите икону у кући, тако држите Свето писмо. Икона је светиња у бојама, а Свето писмо светиња у речи. Свето писмо читајте, у икону гледајте. Свето писмо вас учи како треба да живите, а икона вам показује лик некога свеца који је живео по Светом писму. Као што се без сваке друге хране може, а без хлеба не може; тако се без сваке друге речи може, а без речи Божје не може. Поштен хлеб и света реч. Господ Исус говори о хлебу и о речи, па каже не живи човек само о хлебу него и о свакој речи што излази из уста Божјих.

Свети владика Николај

Наш отац, Свети Јустин Ћелијски је говорио да се у његовом крају каже како се на ово вече опрашта и птица од птице у гори а камоли човјек од човјека. Основно својство човјека јесте управо тај дар праштања, јер је то основно својство самога Бога, који прашта своме створењу. Човјек који хоће да по божанском начину постоји овдје на земљи призван је да опрашта ближњему своме (а сваки човјек је наш ближњи) и да се моли да и њему буде опроштено за оно што је учинио. Има једна дивна пјесма владике Николаја, у којој он моли и камен да му опрости, јер се ми људи огријешимо не само једни о друге него се огријешимо и о камен и о воду и о свако створење, огријешимо се својим нечистим, нездравим односом према Божијој творевини. Зато моли Свети владика Николај и творевину и сва створења да му опросте – да опросте људској души за оно што је сагријешила, а поготову ближњи да опрости.

Mитрополит Амфилохије

Постимо, браћо, тјелесно, али на првом мјесту постимо духовно, духовни унутарњи пост, јер оно што је најбитније је пост у дјелима нашим, нашим помислима и у начину живљења. Не може онај који живи нехришћански и нејеванђељски да приступа светињи Божијој. Нажалост, ми у наше вријеме смо веома раслабљени па нам се чини да можемо тако олако да приступамо светињи Божијој. Не може онај који је у завади са било неким да приђе, не смије прићи светињи Господњој, не може онај који је псовао, који се гневио претходног дана, а није тражио опроштај и од Бога и од ближњега, да прими светињу. Гњеви се, лако се увриједи и повреди, а онда хоће де се причести! Опасно, велика опасност за душу таква врста Причешћа!

Мора да се припреми и да се помири, прије свега са Господом да се помири у срцу, што значи да буде у сагласности са вољом Божијом. То значи сваки његов поступак, његово дјело, знамо у Јеванђељу како треба да се понашамо и у исто вријеме да будемо у миру и помирењу са ближњима својим, без обзира да ли су нас увриједили, јер не зна се ко кога вријеђа. Али морамо са миром Божијим, са опроштајем једни другима да приступамо светињи и да би нам Бог опростио.

И зато је неопходно, поготово за вријеме постова… да се исповједимо! Немој без исповјести ови који се чешће причешћујете. Вама је дао благослов Његова светост и то је за поштовање, али није вама Његова светост дала да се причешћујете без исповјести. Ви то добро знате! Према томе, поготово сад за вријеме поста, да се исповједимо, да се опростимо за вријеме поста са Господом, са ближњима својим, да имамо у себе тога духа мира Божијега помирења, узајамне љубави, праштања и чистог живота. И онај који је у браку чистога живота и онај који је ван брака да буде чистога живота пред Господом. Не смије блудник прићи светињи Господњој!

Митрополит Амфилохије
Источник: Радио Светигора

Када живот крене укриво, када се очекивања не испуне по нашим замислима, када су везе у нашој породици тешке, када наша деца не напредују, када болест и неисцељива обољења наступе, када не знамо шта да радимо, када не можемо да нађемо спокој, када нисмо у стању да учимо, када не можемо да се молимо и осећамо се потпуно изгубљеним – немојмо наду да изгубимо. Рецимо само: „Мој Господе, чини шта год хоћеш. Ја не знам; Ти знаш: Ти ме волиш. Ако желиш да мене и моје домаћинство разјединиш – нека се то деси, ако је то воља Твоја “. Када ово изговоримо, тада Бог, Који воли своје створење, долази и даје нам снагу, благодат, и утеху која су изван разумевања било чега што долази споља. Тада заиста разумемо шта значи да je „Јона завапио из утробе кита, и био спасен“ и да је „Христос васкрсао из мртвих“. (Архимандрит Василије Ивиронски)

Ако осећаш да си нејак, али си крштен у Име Оца и Сина, и Светога Духа, тада си спокојан. И решења (тешкоћа), неће доћи од твог сопственог расуђивања и логике: мораш све са поверењем предати Богу: Ако, тако, покушам да очувам свој живот својим сопственим напорима, на крају ћу га изгубити. Али, ако кажем У руке твоје предајем дух свој (Лк. 23, 46), тада сам већ почео да живим у вечности, зато што схватам да сам себе предао Сили која је постојала пре мене и постојаће после мене. Из Љубави, Он је призвао, нас, који нисмо постојали, у живот. После нашег пада, Он нас је подигао и даровао Њeгово Будуће Царство. Према томе, ја се у себе не уздам, већ имам поверење у Њега, Чија су дела постојала пре мене, и постојаће после мене. (Архимандрит Василије Гондикакис)

Извор: Манастир Подмаине

Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова.

Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку…

Будимо му верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем.

Епископ Хризостом Војиновић, извод из беседе “Верни у малом“

Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, света Ксенија Петроградска је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.

Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.

Источник: Житије Блажене Ксеније Петроградске
Слика показуjе: ред испред Капеле Св. Ксеније на Смоленском гробљу у Ст. Петербургу, снимљено дроном, 6.02.2024

У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. То је и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. То je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава у ствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за – Господа Христа.

Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ – да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.

Свети ЈУСТИН Поповић
Из Житија Светих за 14. јануар

Преподобни Јован Лествичник је изузетно лепо рекао: «Удри непријатеља силом Исусовом», То јест не треба планирати, шта купити или саградити, него предати све у руке Божије.

Ја, например, будући да сам игуманија, спознала сам своју силну немоћ, и у тој немоћи открила ми се сила Божија. Ево један од примера. На том месту где се налази света Канавка пролазила је канализација. Нисам могла ни замислити како да решим овај проблем да би се пренела канализација на неко друго место, али душа ме болела, јер се на тај начин оскврњавала светиња. Године 1992. су нам израдили пројекат уклањања канализационе мреже из Канавке, али на томе је све стало. После неког времена, изненада се појавио човек, који ми је пружио 5 хиљада долара и рекао: «Мати, ја хоћу да се овај новац употреби за ослобађање Канавке од канализације». И за месец и по дана по оном истом пројекту од раније канализација је уклоњена са територије Канавке.

Тако да ће Господ све уредити, ако ми спознамо своју немоћ и ако се Њему обраћамо за помоћ. Како је говорио баћушка Серафим: «Ја овде нисам ни један каменчић померио без воље Царице Небеске». Тако да је основа монаштва – његов темељ – одсецање своје воље. А ако чиниш супротно, Тада Господ уразумљује.

Господ нас са нашим високоумним гордим расуђивањем на сваком кораку проверава, а ми стално добијамо двојке. Господ не чини зло, али некада попушта ради нашег добра. Није просто тако написано у Светом Писму: «Немојте се противити злу». За нас је «непротивљење», наравно, – још сасвим далеко, али у стварности, то је духовни ниво хришћанина, који ми тешко можемо досегнути. Не може свако ако га ударе по десном образу, окренути и леви. То нам казује да немамо довољно вере.

Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. “То је само почетак!” – рећи ће песимиста.

Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало.

Сетимо се шта нам о томе говори Свето писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт, поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово?

Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано.