Проведите вријеме својега живљења са страхом.

Ово су речи великог апостола Петра, речи које имају двојну потврду: небесно надахнуће и сопствено искуство.

По небесном надахнућу прости рибар Петар постао је учитељ народа, стуб вере, силан чудотворац.

По сопственом искуству он је сазнао, да је сва његова мудрост и сила од Бога, и да отуда треба имати у себи страх Божји.

Никакав други страх него страх Божји.

Данашња Света Недеља је посвећена Свима Светима. И данашње Свето Еванђеље казује нам тајну Светитеља, али у исто време тајну и моју и твоју као хришћана. Једно исто Еванђеље важи и за Анђеле и за људе, и за Небо и за Земљу. Данашња Блага вест код Господа Христа изгледа путем горчина …„Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, вели Спаситељ. И који љуби и цени сина више него мене није мене достојан“. Који је то од људи икада смео да каже роду људском? Који философ, који научник, који мудрац, који цар, који краљ? – Нико! Све муком ћути и мучи се.

С каквим правом Спаситељ од нас тражи, и од мене и од тебе и од свакога од нас, да Њега више љубимо него родитеље, него своју браћу и сестре? Каква је то тајна? Јасно је, браћо моја, јасно доласком Господа Христа у овај свет. Јер Он, Он је дошао у овај наш земаљски свет, у ову тамницу смрти, да нам дарује Живот Вечни.

1. Онај ко од срца ничице пада пред Богом не бива заборављен.

2. Лажу да једноличност (чак и у молитви, и, на пример, у одласцима на службе Божије) доводи до равнодушности и хлађења. Свет своје преноси и на Божије. У земаљским стварима једноличност заиста досади … У односу на Бога уопште није тако …

Запитајте се: како то да оцу Серафиму Саровском и оцу Партенију Кијевском није досадно такав једноличан и чак најједноличнији живот? Црква – келија, црква – келија … па још и затворништво! Господе помилуј! Како је могуће тако се уништавати? Но, они нису ни помишљали да је то мучење, напротив – осећали су се блаженима …

Изабрани сте били од Цара сила, Господа Исуса, за апостоле народима словенским, Методије и Кириле богомудри. У песмама вас опевамо, посредници наши, а ви пак пошто имате слободу пред Господом, од сваке напасти ослободите нас, који вам кличемо: Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи! 

Уживајући велики углед и славу, Арсеније је веома патио и туговао срцем, јер су му мрски били и слава и богатство и врева овога света, а силно је желео да служи Богу у молитвеном тиховању, сиромаштву и смирењу монашком. Зато је усрдно молио Бога да га ослободи живљења у царским палатама и удостоји усамљеничког живота пустињачког.

Једном приликом Аркадије учини неку погрешку. Арсеније се расрди на њега, и тако га силно изби прутом, да се Аркадије све до своје смрти сећао те казне, пошто му на телу беху остали трагови од тога. А то се догоди по Божјем промислу, да би се тиме Арсеније ослободио света и повукао се у пустињачки живот за којим је чезнуо.

Аркадије пак, зато што је тако бијен, заче у срцу свом велику злобу на учитеља свог, и кад постаде пунолетан стаде смишљати како да убије Арсенија. Ту своју намеру он повери једном оданом маченосцу свом, и мољаше га да на неки начин потајно убије Арсенија. Али овај маченосац, бојећи се Бога и цара Теодосија и не желећи учинити такво зло, усто и волећи и поштујући Арсенија због многих врлина његових, каза кришом Арсенију насамо злу намеру Аркадијеву, и саветоваше му да чува свој живот како зна. Растужен и уплашен, Арсеније се стаде са сузама молити Богу, да га Он упути на пут спасења. И ноћу када се мољаше, би к Арсенију глас с неба који говораше: Арсеније, бегај од људи и спашћеш се!