Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском.“ „А где је Бог хришћански?“ упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови.“ Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ћe тo њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава.“ Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли. како је добар Бог хришћански?“ рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.

Охридски пролог, 7. децембар по јулијанском календару

Викар Черновицко-буковинске епархије, настојатељ Вазнесењско-Банченског манастира, митрополит Лонгин (Жар) позвао је Помесне Цркве да стану у заштиту УПЦ.

Ово је рекао архијереј УПЦ у беседи објављеној на „Јутјуб“ каналу манастира Банчен.

 „Желим да се обратим свим Православним Црквама на земљи. Реците да нас има много у нашој држави, ми смо у канонској Цркви. Она која је измишљена пре 2-3 године (ПЦУ – Ред.) није црква. Црква Христова постоји 2.000 година и нико нема право да иде против наше Цркве“, рекао је митрополит Лонгин.

Према његовим речима, уместо да се уједине, људи отпочињу међурелигијско непријатељство и иду против Бога.

Митрополит Лонгин позвао је на покајање све оне који су гласали за забрану УПЦ.

„Како то звучи: забрани Цркву, забрани Бога… Они који су гласали против наше Цркве, покајте се, признајте овај страшни грех, а они који вас терају да тако гласате, запамтите: Господ неће опростити, ово је грех против Духа Светога, уразуми се. Атеисти и комунисти су донели толико зла нашој Цркви и народу, ви хоћете да се то понови? Биће тешко борити се са Богом, а биће потребно и одговарати пред Богом“, додао је он.

Без Божије помоћи не можемо да учинимо ништа добро. Према томе, потребно нам је много смирења да би наше душе нашле мир.

Лукави никад неће престати да нас гађа пламеним стрелама, покушавајући да нас победи и надвлада. Ми, међутим, такође поседујемо мноштво смртоносног оружја. Ту је превасходно молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, која га дословно спаљује. Он из тог разлога покушава да нас посредно нападне, али нас Христос Својим молитвама просветљује да се боримо са њим.

Ђаво користи тог човека да би се борио с вама, да би вас навео да прекршите свете Божије заповести и да на тај начин не нашкоди само вама, него да посредством вашег преступа превасходно ражалости и нападне Бога. Напротив, ако се боримо да истрајно одржимо реч Божију, не само да ћемо спасти своје душе него ћемо се удостојити и тога да постанемо оруђа којима се прославља Бог: Оне ћy поштовати који мене поштују (1. Сам. 2;30).

Према томе, чедо моје, бори се с љубављу, трпљењем и смирењем да уз Божију помоћ онеспособиш замке ђаволске. Вероватно је да ће Бог кроз тебе учинити да се тај човек покаје: Победи зло добрим (Рим. 12;21).

Своје дане морамо проводити уз велику опрезност. Ђаво је врло вешт и увек вреба да нас ухвати у замку у време наше духовне поспаности, како би нас учинио одговорнима пред Богом и нашом савешћу. Нека га Бог уништи, како нам више не би шкодио! Међутим, како је Бог праведан, Он не жели да уклони човекову слободну вољу. То је разлог због којег ми, а најпре ја сам, добровољно следимо ђаволске наговоре и грешимо.

Да ли заповест Господња о непрестаној молитви (Лк. 18, 1) важи само за монахе или за све хришћане уопште? Кад би важила само за монахе, не би апостол Павле писао Солунским хришћанима: молите се без престанка (1 Сол. 5, 18). Апостол понавља, дакле, заповест Господњу од речи до речи, и издаје је свима хришћанима без разлике, да ли је неко монах или мирјанин.

Св. Григорије Палама подвизавао се неко време, као млад јеромонах, у једном манастиру у Верији. Ту беше и неки знатан подвижник, старац Јов, кога сви уважаваху. Догоди се једанпут, да св. Григорије у присуству старца Јова, наводећи речи апостолске тврђаше, да је непрестана молитва дужност свакога хришћанина а не само монаха. Старац Јов пак одговарајући на то рече, да је непрестана молитва дужност само монаха, а не свакога хришћанина. Григорије као млађи уступи и не хте спорити, но ћутке се удаљи. Када се Јов врати у своју келију и стаде на молитву, јави му се ангел Божји у великој небесној слави и рече му: „не сумњај, старче, у истинитост речи Григоријевих; он је право рекао; и ти тако умуј и другима предаји“.

Тако, дакле, и апостол и ангел потврдили су заповест, да се сви хришћани морају непрестано Богу молити. Ако не непрестано у храму, а оно непрестано на сваком месту и у свако време, и то унутра у срцу своме. Јер кад се Бог ни за тренутак не умара дајући нам добра, како да се ми уморимо благодарећи му за та добра? Кад Он непрестано мисли о нама, зашто ми да не мислимо непрестано о Њему?

Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светитељ, то је био свети краљ Стефан Дечански. Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили су се красоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена.

Када цар Кантакузен посла к Милутину неким државним послом игумана манастира Пантократорова, између осталога упита краљ Милутин и о своме сину Стефану. „Питаш ме, краљу, о другом Јову?“ рече му игуман, „буди уверен, да његова убогост стоји више твоје краљевске величине“.

Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким, ослабио и пропао. Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах.

О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва“. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Охридски пролог, 11. новембар по јулијанском календару

Свети краљ Милутин – Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља”.

“Прије свега, гледајући на њен примјер да се ослободимо од једне велике заблуде савременог свијета, савременог човјека. Данашњи човјек мисли да му је живот вреднији ако је што више присутан у јавности, ако је ученик неких великих догађања, митинга, богатих трпеза, ако се што више обукао у славу овога свијета, ако има домове и куће као дворце и сав остали луксуз. Тако мисли савремени човјек. Та пошаст је потпуно отуђила савременог човјека од правих истинских вриједности. Ево, Света Петка свега се тога одрекла ради нечега много узвишенијега, јер је све на овоме свијету и пролазно и трулежно. А славу овога свијета носи вријеме и вјетар као лишће када се сасуши.”

Онај који се као Света Петка посвети ономе што је најважније, казао је он, што је најдрагоцјеније, да служи Господу, да се сједињује са Господом, извором вјечнога живота, вјечне радости и вјечне славе Божије, тај се заиста облачи у славу Божију већ овдје у овоме животу.

“Та слава није спољашња, нити је та љепота спољашња него, као што говори Свети цар Давид за царску кћи – сва је љепота кћери цареве унутра. А та кћер царева, то је душа. И треба гледати да украшавамо унутрашњу љепоту, своју унутрашњост, своје биће духовно да оно сија, а да не обраћамо исувуише пажње на спољашњост, више него што је потребно”, поручио је Митрополит Јоаникије.

Казао је да је савремени свијет све окренуо наопако: оно што је најмање вриједно ставио је на прво мјесто. “А оно што је највише вриједно потиснуо је до задњега мјеста и скоро до ишћезнућа. Драга браћо и сестре, да обратимо своју пажњу на праве вриједности! Томе нас учи Света Петка!”

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

************************************************************************************************************

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Ова чудотворна икона Мајке Божије посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана.

Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући  Богу ватреном молитвом за спасење од непријатеља.

У току свеноћног бденија, Свети Андреј Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља.