А какав је једино исправан пут васпитања и како спасти децу од превремене смрти, душевне и телесне?

Овај пут—један, вечан и непроменљив—јесте пут јеванђељског васпитања, пут најприснијег приближавања деце Христy и његовој светој Цркви, кao што је Он сам рекао: Пустите децу, и не браните им дa долазе к мени (Мт 19, 14).

Не треба се бојати разумног црквеног васпитања. То уопште не значи да од њих правимо монахе, чега се многи у наше доба некако сујеверно боје. То само значи – одгојити душевно и телесно сасвим здраву децу, сачувати их од многих поryбних грешака у животу, избавити их од горке судбине која иx y противном случају неизбежно очекује и обезбедити им дуг, спокојан и истински срећан живот.

Али такво васпитање треба започињати од најранијег детињства, доносећи и доводећи децу у храм Божији и често их причешћујући светим Христовим тајнама, јер тада њихове душе још нису покварене у додиру, са злом овога света.

Тада ћe њихова срца дотаћи благодат Божија; која свагда обитава у чистим срцима, и она ћe их затим руководити током целог живота.

Из беседе aрхиепископа Џорданвилског Аверкија (Таушева)

Ми хришћани нисмо од овога света и не треба да се прилагођавамо овом свету. Да, ми живимо у овом свету, али живимо у складу са својим схватањима, по свом уставу.

Деца школског узраста се с овим озбиљно суочавају у школском узрасту, поготово код нас на Западу, где се може десити да у разреду има само једно православно дете. И оно је, природно, приморано да брани своје ставове. Али да би то чинило, оно треба да постане свесно своје изванредности, своје особености. Треба да зна да хришћанин не може да поступа као сви, да размишља као сви, да се понаша онако како се понашају његови другови у школи. Оно треба да схвата вредност своје вере, да зна да има нешто посебно, што други немају. Јер само учествовање у Тајнама га издиже изнад општег нивоа. Чак и његов распоред дана, који почиње јутарњом, а завршава се вечерњом молитвом, је другачији него код других. И кад дете постане свесно тога, може да живи мирно. А ако није свесно, или ће бити стално потиштено, или ће се просто растворити у општој маси.

Радиће исто што и сви остали, пливаће низводно заједно са свима, што је својствено омладини у свакој земљи, не само западној. За православног хришћанина је веома опасно да се томе препусти, зато што лако може да изгуби своје «Ја», своју самосвојност. И тек ако човек схвата какво богатство поседује: православну веру, православну црквену традицију – он ће живети својим животом. А на Западу је ова ситуација још компликованија због избора: да човек буде Рус или да не буде Рус, да влада и овим језиком, или само овим итд. Тако да живот младој генерацији намеће тешка питања. И важно је да она зна тачне одговоре.

Извод из интервјуа с архиепископом Берлинским и Немачким Марком (Арндтом)
Источник: srpska.pravoslavie.ru

Свети Јустин Ћелијски је имао само једно мерило, један кантар на коме је све проверавао и вагао, а то је истина Христова. Зато је Свети Ава Јустин корачао путем који води у живот. Кориговао је свој живот по Светом јеванђељу, духу јеванђељском. Напајао се богоносним житијима светих која је исписивао. Исписивао је и догматику, узвишено богословље Свете Цркве, које пре свега открио у Светој Евхаристији после које је, како овде присутне сестре знају, у порти храма на столу исписивао редове догматике Православне Цркве, свежег, причешћеног и бистрог ума и срца…

Свети Ава Јустин је говорио: “Све за Христа, Христа ни за шта“ и можемо слободно рећи да је био најелоквентнији проповедник тајне Богочовека Христа у српском роду. Знао је да, уколико се човек одвоји од Христа и рачуна само на своје снаге и моћ овосветску, не може да прослави себе. Иде у регрес, а заједно са њим и друштво. И видимо горке плодове тог регреса, али видимо и плодове богоносних отаца који васкрсавају српску душу – Светог Владике Николаја, који је прошле године „походио“ Београд у Спасовданској литији, а ових дана Ава Јустин Ћелијски, васкрситељи српских душа, сунца која греју душу српског народа и обасјавају пут српском роду – истакао је преосвећени епископ аустралијско-новозеландски Силуан.

Не малакши никада хришћанине, ни ти хришћанко! Гле, Пресвете Мироносице испред тебе и око тебе, све су оне (ту) да ти помогну, да те ослободе сваке зиме греха, да те ослободе сваког смрада греха. Поведи се за њима, пођи са њима, и знај, ти ћеш идући за њима, ићи за Васкрслим Господом Христом. А Он, Он води у Небеско Царство, води где је вечно пролеће бесмртности и вечности, вечно пролеће Вечне Истине Божје, вечно пролеће Вечне Радости Божје, вечно пролеће Вечне Љубави Божје. Тамо оне воде, а наше је да употребимо сву душу своју, да идемо за њима еванђелском вером, еванђелском љубављу, еванђелском молитвом, еванђелском животом. Тада, тада ће са свих страна брујати ускршњи поздрав, који непрекидно бруји из свих хришћанских душа, у свима срцима:

„Христос воскресе! Ваистину воскресе“!

Свети Јустин Ћелијски

Како је епископ Варнава (Настић) био излечен светом водом с Острога

Јула 1964. године, неколико месеци пред своју смрт, викарни епископ хвостански Варнава (Настић) приступио је моштима Светог Василија. После поклоњења светитељу, испричао је случај свог исцељења светом водицом из манастира Острог.

Kада је испричао овај истинити догађај исцељења, епископ Варнава умољен је да га и писмено изложи, што је он учинио. Ево тог његовог записа:

Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха.

А било је и на пар дана пред Светог оца Николаја, наше крсне славе. У кући се ужурбано спремало за славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Светог Николаја.

И тада је гром ударио из ведра неба.

Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра ујутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу.

Кроз мaло, лaгaно, сa нaјвећом лaкоћом учињено дело човек се нaјбрже нaвикaвa нa добро и почиње му служити, нехотице, од срцa, искрено, и нa тaј нaчин све више и више улaзи у aтмосферу добрa, пуштa корење свог животa у ново тло добрa…

Изволите, aко зaхтеднете, пa пaдaјте у неописиву јaрост због некaквог посебног рaзлогa и случaјa, aли се не гневите због ситницa “нa брaтa својегa нaпрaсно” (Мт. 5,22).

Измислите, у неком екстремном случaју, кaкву било дa било ружну лaж, aли не говорите у свaкодневном, обичном животу неистину свом ближњем. Тричaријa је то, ситњеж, ништa, мaленкост, aли – покушaјте то дa испуните, и увидећете штa ће из тогa изaћи.

Остaвите по стрaни рaсуђивaњa: дa ли је дозвољиво или недозвољиво убијaти милионе људи – женa, деце и стaрaцa; покушaјте дa покaжете своје морaлно осећaње у тричaрији: не убијaјте личност вешег ближњег, ни једaн једини пут, ни речју, ни aлузијом, ни гестом…

И ту, у ситницaмa, ти лaко, неприметно и удобно зa себе можеш учинити много.

Христе мој, даруј милосрђе Онима
који Ти сада поју Велики канон.

Овим речима почиње синаксар четвртка пете седмице поста, јер на јутрењу четвртка пете седмице поста по стародревном предању, певамо чин Великог Канона. 

Овај уистину највећи од свих канона, изврсно и вешто сачини и написа Свети отац наш Андреј, архиепископ Критски, који се назива и Јерусалимски. Он се крете, дакле, из Дамаска у четрнаестој години свога живота, одаде се изучавању граматике, и завршивши изучавање, остаде у Јерусалиму да проводи монашки живот, живећи преподобно и богољубиво у молитвеном тиховању и безметежном животу. И многе друге списе, корисне за живот, остави Цркви Божјој, речи и каноне, будући и показујући се обилан, особито у похвалним саставима. Поред многих других, сачини и овај Велики Канон, који садржи безгранично умилење. Јер пронашавши и скупивши све повести Старог и Новог Завета, он сачини ово слаткопјеније, од Адама, дакле, па чак до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди. Подстрекава, елем, овим сваку душу да ревносно и по сили подражава добрима из повести, а зле да избегава, и да увек притиче к Богу покајањем, сузама и исповедањем и другим познатим богоугодним делима. Осим тога, он је толико широк и пријатан, да је довољан да и најтврђу душу омекша и на добру будност покрене, ако се само са скрушеним срцем и великом пажњом пева. А написа га, када и велики патријарх Јерусалимски Софроније написа житије Марије Египћанке. И ово Житије предлаже нам безгранично умилење, и онима који су много грешили и греше даје утеху, само ако хоће да одступа од зла.