Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова.

Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку…

Будимо му верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем.

Епископ Хризостом Војиновић, извод из беседе “Верни у малом“

Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, света Ксенија Петроградска је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.

Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.

Источник: Житије Блажене Ксеније Петроградске
Слика показуjе: ред испред Капеле Св. Ксеније на Смоленском гробљу у Ст. Петербургу, снимљено дроном, 6.02.2024

У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. То је и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. То je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава у ствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за – Господа Христа.

Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ – да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.

Свети ЈУСТИН Поповић
Из Житија Светих за 14. јануар

Преподобни Јован Лествичник је изузетно лепо рекао: «Удри непријатеља силом Исусовом», То јест не треба планирати, шта купити или саградити, него предати све у руке Божије.

Ја, например, будући да сам игуманија, спознала сам своју силну немоћ, и у тој немоћи открила ми се сила Божија. Ево један од примера. На том месту где се налази света Канавка пролазила је канализација. Нисам могла ни замислити како да решим овај проблем да би се пренела канализација на неко друго место, али душа ме болела, јер се на тај начин оскврњавала светиња. Године 1992. су нам израдили пројекат уклањања канализационе мреже из Канавке, али на томе је све стало. После неког времена, изненада се појавио човек, који ми је пружио 5 хиљада долара и рекао: «Мати, ја хоћу да се овај новац употреби за ослобађање Канавке од канализације». И за месец и по дана по оном истом пројекту од раније канализација је уклоњена са територије Канавке.

Тако да ће Господ све уредити, ако ми спознамо своју немоћ и ако се Њему обраћамо за помоћ. Како је говорио баћушка Серафим: «Ја овде нисам ни један каменчић померио без воље Царице Небеске». Тако да је основа монаштва – његов темељ – одсецање своје воље. А ако чиниш супротно, Тада Господ уразумљује.

Господ нас са нашим високоумним гордим расуђивањем на сваком кораку проверава, а ми стално добијамо двојке. Господ не чини зло, али некада попушта ради нашег добра. Није просто тако написано у Светом Писму: «Немојте се противити злу». За нас је «непротивљење», наравно, – још сасвим далеко, али у стварности, то је духовни ниво хришћанина, који ми тешко можемо досегнути. Не може свако ако га ударе по десном образу, окренути и леви. То нам казује да немамо довољно вере.

Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. “То је само почетак!” – рећи ће песимиста.

Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало.

Сетимо се шта нам о томе говори Свето писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт, поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово?

Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано.

– Веома често и када радимо оно што волимо, некако се томе не радујемо онолико колико би требало. Па ко нам то краде радост? Ми се не радујемо толико успесима свога рада и то jе веома честа поjава.

– Мора се прихватити реч Христова да се величина пред Богом, пред Христом, мери величином служења, ничим другим. Разуме се, човек може да служи у сваком занимању којим се буде бавио. И научник може да оним што ради служи за добро људи. Уметник исто тако. У свим занимањима може да се ради у томе правцу. Ако тако буде схватио свој рад, он ће у њему увек имати блаженство, не само срећу. Нико му то неће моћи да одузме, без обзира колико га будете пањкали, колико га не признавали. Он ће у томе осећати блаженство да је достигао циљ због кога је и постао. А све дотле док будемо очекивали славу од овог света, да нас људи хвале, биће нам тешко. 

Људи често нису кадри из зависти и злобе. Постоји прича код Грка о Аристиду званом Праведни. Али нико не може бити тако праведан и честит и поготову на таквом положају да макар некоме (по његовом мишљењу) не учини криво. Де факто он је чинио правду. И дошло је до тога да Аристида протерују. И скупштина се састала, у позоришту. И дошао је Ликург, сео је између остале. Јавио се је и један прост човек. Поделили су оне парчећи ћерамиде на коме је требало да се забележи да ли да се протера или не се протера. Тај човек, не познавајући Аристида, будући неписмен, замоли га да му помогне да напише: Молим да се протера. А овај га упита: Познајеш ли ти тог Аристида? Он му одговори: Никад га нисам видео.- Да ли ти је он нешто нажао учинио, неку неправду? А овај рече: Није. Али ми је дојадило да стално слушам оно „Аристид праведни“, „Аристид праведни“… Често и такви људи има.

Из интервјуа са патријархом Павлом

Долазила сам код оца Порфирија и говорила: “Старче, имамо проблема са децом!” “Они ће бити решени, одговарао је он. Доћи ће време када ће сви ти проблеми нестати. Ти се само моли, а Бог ће беседити са душама твоје деце. Видећеш, они ће постати веома добри људи.”

“Како Вам је саветовао да се молите?”

“Моли се”, говорио ми је Старац, “тако што ћеш се Богу обраћати својим речима. Говори Му шта мислиш, а Он зна како ће поступити. Бог не заповеда да Му се обраћаш неким посебним речима”.

Када сам други пут допутовала код оца Порфирија, он ми је рекао: “Сада ћемо се молити”. “Шта да говорим, Старче, упитала сам, да изговарам Господе Исусе Христе, помилуј ме?” “Да, да. Спусти се на колена, молићемо се заједно.” Молили смо се заједно, али свако за себе. Молили смо се током неког времена, а ја сам очекивала да каже: “Добро, довољно је”. Старац се најзад усправио: “Добро, рекао је, сада пођи кући. Када дођеш следећи пут, поново ћемо се помолити”.

“Да ли сте осећали нешто необично и посебно док сте се молили са старцем Порфиријем?”

“Да! Увек! Често сам долазила сасвим пометена, а увек сам одлазила радосна, као да немам никаквих проблема”.

Из книге „Христова лепота спасиће свет”

Мален је Српски народ на земљи, за човека на Небу; али оно што је за нас земаљске Србе данас најважније то је да, поред свих Српских Светитеља, чудесног Владику нашег Светог Владику славе сви Свети Пророци небески, сви Свети Пророци, јер Српска земља није имала већега Пророка од Светога Саве до њега. Њега слави и сав род Светих Апостола, јер нема већег Апостола у Српскоме роду после Светога Саве од њега.

Требало је да прође седамстотина година, па да се јави други Свети Сава. И он се јавио у личности, у лику Светог Владике Николаја. Данас све Небеске Силе славе најславнијег Србина после Светог Саве – Владику Николаја. Данас Свети Мученици Небески славе њега као Великомученика земље Српске, Мученика који је отстрадао сваку патњу, сваки бол. То Љубостиња најбоље зна, и Жича. Његове сузе за Српски народ, то је читав поток. Свети Владика имао је срце огромно, небески огромно срце. Зато њега данас славе сва света бића у ономе свету, славе сви Светитељи. Данас је, на петнаести рођендан небески његов, сав небески свет окренут к њему, велича њега уистини Равноапостолног Владику Српског. Реците: која је то његова реч усмена или писмена која није Блага вест, која није Еванђеље, мало Еванђеље? Није било тако ретког човека на земљи Српској. Уистини Златоуст Српски, ништа мање, Златоуст Српски.

Свети Јустин Ћелијски –
Део беседе 4. на парастосу владици Николају (о 15. годишњици упокојења)
1971. године у Лелићу
www.svetosavlje.org

Мисао! Каква се несхватљива тајна таји у природи човекове мисли! Једно знамо: она је толико несхватљива да човека језа подилази чим стане мислити о мисли. У трагању за постанком и природом људске мисли дух човечји залуди ако не прибегне Логосу, Богочовеку Христу, у коме је њена тајна једино слатка. Откинута од Бога Логоса, људска мисао нема свој смисао, свој Логос. Јер је мисао у прасуштини својој логосног карактера.

3а мене је мисао, свака мисао, највећа мука под небом, док се не извије у Богомисао, у Христомисао, тј. док се не ологоси, осмисли. Искрено: мисао је пакао ако се не преобрази у Христомисао. Без Логоса људска је мисао стално у алогосном делиријуму, у сатанском бесмисленом самопотврђивању, у сатанском: мисао ради мисли, слично оном: l’art pour l’art [уметност ради уметности].

Људска мисао луди грехом. Као и осећање. Једини лек и лекар од тог лудила јесте Богочовек, јер је Он очовечени Бог Логос. У Њему и Њиме је омогућено и загарантовано људској мисли бескрајно божанско усавршавање. Он је и постао човек да се ова планета, вођена голом, „чистом“ мишљу људском, не би коначно и неповратно претворила у свеопшту лудницу. Примећујете: чим се европски континент удаљи од оваплоћеног Логоса, тоне у нечовечност, у безумље, у културно људождерство, у свеубилачке ратове. Човек прождире човека, нација нацију, раса расу.

Преп. Јустин Ћелијски
Манастир Подмаине