Свети ЈОВАН Шангајски

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду“. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:“Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио“. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства.

Родио се Богочовек Исус Христос! Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати. Браћо и сестре, Његов долазак је радост за све нас, зато хришћани увек треба да буду озбиљно радосни. Радост не значи ићи у крајности и бити свакојаки човек. Чак и смејање без разлога је непотребно правом хришћанину. Радост због рођења Христовог је велика радост. Како каже један велики теолог Цркве Христове: „Таман се Христос родио у Витлејему и цео свет се обрадовао, јер је смрт уништена тада.“ Божић је наговештај победе живота над смрћу. Бог долази да постане човек и човека из ужасне смрти извуче и спасе. То није било лако и Божић је једна од највећих тајни. Како је Бог могао постати човек, да буде Богочовек и како је Дјева Марија могла да постане Богородица. То су две страшне тајне које су нашем уму недокучиве и не треба их истраживати, јер човек може сићи са ума. Треба се у дубокој побожности поклонити тајни Рођења Христовог. Да будемо и озбиљни, да се сетимо да је одмах после рођења и радости у целом свету Ирод крвавим мачем побио неколико хиљада мале деце у Витлејему и окрвавио пећину у којој се Господ родио. Дјева Марија је знала да се Господ Христос рађа да спасе овај свет, али је знала и да следи Гологота, крст и распеће да би свет ушао у Васкрсење Христово.

На крају, браћо и сестре, ми од Рођења Христовог рачунамо године. Да ли се неко од нас некада замислио шта то значи? То значи да је година у којој се Господ родио веома важна за нас људе. Тада је Бог постао човек, тада је човек постао радост на земљи, јер је долазило Његово распеће и славно васкрсење. Размислимо некада зашто је за нас нова ера, рачунање времена од Господа Христа веома важно! Није то само зато што се Господ родио, него што је човек спасен од највеће и најљуће авети – смрти. Свима вама нека је благословено Бадње вече! Нека нас Бог погледа и нека нам да љубави!

Света ревност и како бих желео да се већ запалио. (Лк. 12,49)

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену „хришћани“: они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку њеном: „Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као што је на небу!“

Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога – мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим – свакако жарко жели да и друге славе Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се његовим присуством на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама бића свог, све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.

Живи и необично снажни пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији – пламени Илија, чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа, предвођеног нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.

Ревновах веома за Господа Бога над војскама – не једном је клицао он, изражавајући свој бол: јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; а ја сам, па траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10).

Догодило се то у Кијеву приликом немачке окупације. У једној породици умире мајка. Остаје троје деце, све мање од мањега, а отац на фронту. Деца полажу маму на сто. Шта даље да раде не знају. Немају рођака, нема ко да им помогне, а знала су само да покојницима треба читати псалме.

Псалтир нису имали па су узели акатист светитељу Николају, стали поред маминих ногу и почели: „Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи“! Наравно, нема ту никакве радости. Само страх и туга. Али они читају и даље и долазе до речи: „Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца!“ И на овим речима – Свет! Свет! Свет! – мама је отворила очи и села.

Угодник се сажалио. Сажалио се на дечије сузе.

Касно увече 19. новембра 2009. године у московском храму апостола Томе на Кантемировској, убијен је свештеник Данил Сисојев: маскирани човек ушао је у храм и пуцао у њега из непосредне близине…

Сећам се како сам пре пар година у Македонији где смо заједно ишли, одвео оца Данила у амфитеатар древног града Битоља. У време римске империје овде су ради забављања незнабожачких маса хранили звери људима. На бочним странама амфитеатра сачувале су се две мале просторије у којима су држане звери пре него их пусте у арену, а у центру – један собичак у висини људског раста одакле су излазили осуђени на смрт. Потврђена је истина да су на тај начин у том амфитеатру примили смрт за Христа неки Мученици ране Цркве. Рекао сам оцу Данилу: “Ево, оче Данило, можете стати тамо где су стајали Мученици пред излазак на подвиг”. Он је ушао у ту мрачну собицу. Сећам се како је стајао у њој и гледао одатле на небо.