И ми, богоносни и свети родоначелниче наш, несравњено грешнији од светог сина твог – Првовенчаног краља српског, сва осећања своја, све мисли своје, све душе своје, сва срца своја, све савести своје, покајнички простиремо пред свете ноге твоје, и ниневљански вапијемо: молећи се, моли се непрестано за нас, да нас светим молитвама твојим свеблаги Господ милостиво изведе из пакла наших самољубља и безакоња и уведе у рај Својих вечних божанских истина и лучезариих светиња. Амин! амин! амин!

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

Охридски пролог, 2 фебруар по јулијанском календару

Одсуство зависти код светитеља јесте једнако поражавајућа и дивна појава. Не само да светитељи нису дозвољавали да завист заплени њихово срце, него су се свим силама трудили да другове своје узвисе а себе умање. Када је једном св. Иларион Палестински посетио св. Антонија у Мисиру, св. Антоније узвикне: „Добро дошао, Даницо звездо јутарња!“ На што св. Иларион одговори: „Здраво да си и ти, светли стубе, што подржаваш васиону!“ Кад су св. Макарија хвалили као монаха, одговори светитељ: „Опростите, братије, ја нисам монах, али сам видео монахе!“ Кад су неки говорили св. Сисоју да је он достигао св. Антонија у савршенству, одговори Сисоје: „Кад бих ја имао само једну мисао Антонијеву, ја бих био сав као огањ!“

Охридски пролог, 28. јануар по јулијанском календару

Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: „Премудрост Божја све обнавља и прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу“ (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: „Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дан. 13,42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским“. Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји-Марко Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива „новим Василијем Великим“ и „Новим Богословом“. Овај његов брат Јаван, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду ,написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити[1].

Налазимо се на гробу нашег духовног оца, учитеља и просветитеља, Светог Саве, у месту где је Он завршио свој земаљски живот и ушао у непролазно Царство Божије. У светој Цркви православној празновање кога било од Светих је дан његовог рођења за небо и уласка у блажени живот царства Небескога. Само трију личности Црква Православна празнује у дане њиховог рођења по телу – Рождество Господа Исуса – Божић, Рождество Његове Преблажене Матере, Свете Богородице, Марије, и највећег међу рођеним од жене, Светог Јована Крститеља.

Какав је за нас духовни доживљај долазак у град Трново, у цркву Светих 40 мученика на гроб Светог Саве. Пред нашим духовним очима искрсава цео његов живот, рођење у граду Расу и крштење у цркви Светих апостола Петра и Павла, његов младићки живот, постављење за кнеза у Захумљу, па бекство у Свету Гору већ замонашеног му оца Симеона, негдашњег великог жупана Стевана Немање, подизање манастира Хиландара и упокојење у њему Светог Симеона, преношење његових моштију из Хиландара у манастир Студеницу, његовог измирења браће, Стевана и Вукана, па добијање аутокефалности Српске цркве, постављање за првог архиепископа, и труд око њеног уређења, путовање у Свету земљу у служби мира међу црквама, признања источних патријаршија за обнову бугарске Патријаршије, његове журбе да успехом у тој ствари обрадује бугарску цркву и народ, његова смрт и сахрана овде у братској православној земљи.

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, на празник Светог Јевстатија Превлачког, архиепископа српског Свету службу Божију у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта.

Прије Литургије у чин расе и камилавке замонашио је послушницу Фотинију, давши јој име Меланија по преподобној Меланији старијој.

У архипастирсом слову Митрополит црногорско-приморски је рекао да се цијело вријеме од Божића до Богојављења се рачуна као благословено вријеме.

“Наравно, цијело вријеме је благословено, али ови дани се поштују као свети дани, дани великих празника, дани посвећени молитви и духовним свечаностима. Прославули смо прије неки дан Обрезање Христово сјећајући се и старог обрезања и обрезања које је над Богомладенцем Христом извршенио и тако добило своју пуноћу. Оно је дато од Бога, али као привремено да би се обрезивањем тијела људи почели борити против грешних тјелесних порива и на такав начин се полако почели окретати од тјелеснога према духовном”, казао је он.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Празник Обрезања Господњег, осми дан по Божићу, када је Богомладенац добио име Исус, име које је је Архангел Гаврил објавио Приснодјеви Марији на дан Благовести. Име Исус значи „Спаситељ“ и ово је почетак служења спасењу људскога рода, које се открива кроз крајње смирење, слично томе како се Оваплоћени Бог родио у животињским јаслама, јер му се није нашло места у људским становима. У обреду обрезања видимо добровољно примање Христа на Себе све оно што човек треба да испуни. Господ истовремено овим показује да су све уредбе Божије свете и Он – Бог који је постао човек, их са смирењем и послушањем прихвата као свети Закон Божији оно што је неопходно за спасење свију, премда Он и нема потребе за тим. Овде је и праобраз тајне Крштења за које се припремамо ових дана, када треба да се изврши, како говори апостол, нерукотворено обрезање греховног тела плоти, односно духовно обрезање као символ нашег завета са Богом и посвећивања Њему читавог живота.

Свети владика Никола: Беседа о Божићу

Емануил – с нама је Бог. Не идол, и не идеја, и не слутња ни теорија, него истински и прави, вечни Бог. Он се родио као младенац од приснодјеве Марије. Празник Његовог рођења – колико нам је познато – само се на српском језику од свих језика на свету назива Божић или Богић, што ће рећи Мали Бог. Као што би сина царевог назвали царевићем, или сина краљевог краљевићем, тако су Срби од старине назвали Сина Божијег – Божић. Дан Његовог рођења, дакле, назвали су Срби по суштини или по битности Рођенога у тај дан – Божић. Како је то дивно, и пуно разума и словесне красоте! Често народна терминологија помаже теологији, олакшава схватање великих догми вере наше. Превечни Син Божји јавио се у телу, као чедо Божје, као Мали Бог; иако Бог од Бога, Светлост од Светлости, једнобитан са Оцем и савечан Оцу, но у коловрату времена мали због тела и у телу – Божић.

Када су Јевреју питали Господа Христа ко је Он, добили су одговор: Почетак. Заиста Он је почетак стварања, почетак обновљења, почетак словесности, почетак свега доброга и славнога. Догма о Његовом ваплоћењу (овако стоји у изворнику, прим. ур.) почетна је догма наше вере у том смислу што су се кроз њу објавиле и схватиле и све остале велике догме. Као што се рефлектором у ноћи разбијају тмине на све стране унаокруг и просипа светлост по невидљивим предметима те постају видљиви тако се вером у Емануила – т. ј. у присутнога Бога, у Бога у телу међу телеснима, расипа светлост на тајне неба и земље, те тамно постаје светло, и далеко блиско, и непојамно појамно, и проречено остварено.

Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог.

С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!

О Божићу, 1939.

www.eparhija-zicka.rs

Основно схватање Цркве наше, али и искуство свакодневног живота, јесте да нико не може да постане свет ако око њега нема људи који га стално раздражују својим понашањем, увредама, примједбама, лијеношћу, злобом, клеветањем.

Ако немаш такве људе, или ако ти то што чине изгледа лоше и не захваљујеш им него реагујеш, за тебе нема спасења нити духовног напретка, јер то чини да човјек постаје зрео. То га смирава, не у смислу смирења светих – далеко од тога, и чини га способним да живи живот.

Ко нема људе који му стално праве смицалице, не може ни да живи живот. Постаје човјек којем и мува смета. Ако је монах, године му узалуд пролазе, а ако је ожењен, разводи се.

Старац Емилијан Симонопетритски