Онај, који је одбацио злопамћење, природно осећа срдачно умилење. Код човека, који се одрекао осуђивања ближњих, помисао природно почиње да види своје грехове и слабости које човек није видео у време, док је осуђивао ближње. Онај, који је ради јеванђелске заповести похвалио или оправдао брата, природно је осетио благонаклоност према ближњем. За сиромаштвом духа следи плач над собом: онај, који је сиромашан духом и плаче над собом, природно постаје кротак. Онај, који је поништио правду пале природе и одрекао се ње, природно је гладан и жедан правде Божије, јер човеку није својствено да живи без неке правде.

Напротив, онај који је осудио ближњег природно је осетио презир према њему; онај, који је осетио презир, задобио је гордост. Услед презирања ближњег и уз високо мишљење о себи – а та два стања су неразлучива – појављује се и мржња према ближњем. Услед мржње и злопамћења појављује се окорелост срца. Услед окорелости срца, у човеку почињу да преовладавају телесна осећања и телесно мудровање, због чега се, опет, распламсава блудна страст, умртвљује вера у Бога и надање у Њега. Појављује се тежња ка користољубљу и људској слави, која човека доводи до потпуног заборављања на Бога и до одступања од Њега.

Како те нађем, тако ћу ти и судити. Да, то је вредност једног тренутка! Да ли ће те затећи у покајању? Да ли ће те сусрести док се исповедаш? Да ли ће те сустићи док говориш Оче, сагреших небу и Теби? Да ли ће ти прићи док проливаш сузе истинског покајања и самопрекоревања?

Да, Бог ће одлуку донети у једном тренутку: Веран је Господ у речима Својим .

Ако те пак нађе у нечему другом, о човече, отвориће се очи твоје душе и видећеш шта си изгубио, али каква ће тада корист бити од тога? Ако Бог осуди човека, покајање је бескорисно. Када се заврши „вашар“ овог живота, узалудна ће бити многоглагољивост! Тада је све свршено!

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ ФИЛОТЕЈСКИ

Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега… Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.

Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.

Смиреномудреност, пак, јесте начин мишљења који је у потпуности узет из Христовог Јеванђеља. Човек прво треба да се учи смиреномудрености, и што се више вежба у смиреномудрености то више душа стиче смирење (9, т. 1, стр. 306). Смирење души дарује Бог, то је већ дејство Божије благодати, а смиреномудреношћу се ми припремамо за смирење, показујемо Господу своју жељу да задобијемо свето смирење.

Свете књиге
Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем. (Св. Ефрем Синајски)
 
Братија
Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас. (Св. Јован Златоусти)
 
Знања
Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. (Св. Николај Жички)

Границе
Границе између православља и јереси су исписане крвљу. (Старац Јероним Светогорац)
 
Непријатељи
Живи у миру не само са својим пријатељима, већ и са својим непријатељима; али само са својим личним непријатељима, не и са непријатељима Божијим. (Св. Теодосије Кијевских пећина)
 
Вера – темељ
Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног. (Св. Николај Жички)

Отац Данил (Сисојев): Поверење у Бога – јесте најважније. Ако не верујемо Богу, наша молитва ће се претворити у мучно правило. Духовник ће се претворити у психоаналитичара. Сва остала дела ће постати само празна одрађивања. Неопходно је лично поверење у Бога. Треба памтити да смо ми под Богом и да је Бог са нама. Бог на заиста држи у рукама Својим. И нико нас од Њега неће одвоојити; како говори Апостол Павле: ко ће нас одвојити од љубави Божије у Христу Исусу? Заиста, ако смо са Богом све остале врлине ће се изградити.

Молитва ће постати општење са Богом, Који је са нама.

Послушање ће постати умеће да се чује Његова света реч, коју ћемо чути у буци овога света.

Послушање духовнику ће постати умеће да се у дњему види жива икона Христова и гледање Господа кроз њега. Духовник је онај ко води ка Богу, а не стоји сам и смирава. То исто је и смирење. Али смирење није да сам ја човек лош, глуп, ништа не схватам, већ умеће да схватим да без Бога ништа не можеш, а да са Богом можеш веома много. Узгред, смирење има и другу страну – смелост када човек постаје свестан, какве таланте му је Бог дао, за које ће потом дати одговор. Кротост ће истовремено бити повезана са храброшћу, јер је кротост без Бога – кукавичлук, а са Богом – храброст. И тако у свему. Зато треба ходати пред Богом. У све дане. И у савремена и у древна времена – увек.

Интервју „Господе отвори уста моја и она ће казивату хвалу твоју“ (пс. 50:17) за Светосавље.орг

Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечублизу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он остаупештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског.

Преподобни Антоније Печерски је имао велика искушења, без којих и нема спасења. Знао је овај мудри човека како да изађе на крај са свим злим и непријатељски настројеним људима. Било је их је много, а нарочито оних који су својом злобом и оговарањем покушавали да науде овом храбром војнику Христовом. Антоније их је побеђивао својом кротошћу, смирењем и молитвом. И злобни људи и демони нису могли да му науде и нашкоде, јер Бог чува своје верно чадо. Иамо је велике дарове, а нарочито дар прозорљивости и исцелења свих болести и недуга.

Молитвама преподобног оца Антонија кијево-печерског, Господе Исусе Хрсите, спаси нас!

Једном ревносном читаоцу Светог Писма који пита:
Зашто се Дух Свети јавио у виду огња
 
Кад се Господ крштавао на Јордану Дух Свети се јавио у виду голуба. Јавио се не да нешто дода Христу него да тако символички објави оно што је у Христу, то јест: незлобност, чистоту и кротост. То и означава голуб. А кад су апостоли били сабрани у педесети дан по Васкрсу, Дух се јавио у виду огњених језика. Јавио им се у виду огња, да им нешто одузме и нешто дода. Наиме, да одузме из њих сваки грех, сваку немоћ и бојазан и нечистоту душевну, а да им дарује моћ, светлост и топлину. Огањ и означава симовлички то троје: моћ, светлост и топлину. Ти знаш како је огањ моћан, знаш како светли и како греје. Но кад говориш о Духу Светоме, чувај се да не мислиш телесно но духовно. Реч је, дакле, о моћи духовној, о светлости духовној и о топлини духовној. А то су: јачина воље, светлост разума и топлина љубави. Са ова три духовна оружја наоружао је Дух Свети против света војнике Христове, којима је Учитељ забранио и штап да носе од физичког оружја.

Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике – да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ.

Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих.

Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке.

Свети ДИМИТРИЈЕ Ростовски

Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Православне Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо” или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо”. Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19)…

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10)… Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).