– Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена?

– За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност.

Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире.

Прекјуче је био наш Видовдан. По пропису наше св. Светосавске Цркве ми смо у нашим храмовима отслужили св. литургије и парастос за покој блажених душа косовских мученика.

Као што је познато, на Видовдан 15. јуна (ст. кал.) 1389. године на Косову код Лаба, над ушћем у Ситницу, близу цркве Самодреже и Приштине била је битка између Срба и Турака.

Послије смрти цара Душана и битке на Марици, српска држава због неслоге великаша и других узрока почела је нагло да слаби. Тада су се Турци све више приближавали границама српске земље. Кнез Лазар самодржавни господин Србљем и Подунављу, и по државничкој способности, и по угледу који је уживао у своме народу, био је најпозванији да спаси и обнови државу Немањића. Он се у том правцу трудио свом душом и свим срцем својим, имао и лијепих успјеха, али на томе родољубивом раду сукобио се је с Турцима.

Беседа на Светој Литургији у понедељак 11. по Духовима, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер вu не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени, Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што походите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. Тешко вама вођи слепих који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује? И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слепци! Јер шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником., куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се престолом Божјим и Оним, који седи на њему“.

(Матеј 23, 13-22; Зач. 94)

Христос васкрсе! Ваистину васкресе!

То је, браћо и сестре, наука и свих светих па и свете Марије Магдалине, која је прва видела васкрслог Господа и у два маха га је видела: једанпут се Он јавио само њој, а други пут са осталим женама мироносицама, онима које су дошле да по обичају јеврејском помажу тело покајника. И кад се Господ васкрсли јавио, Он их је поздравио речима: „Радујте се!“ А кад се јавио апостолима Он им је рекао: „Мир вам!“

Свети Оци кажу да ова два поздрава имају дубоки смисао. Наиме, у рају је наша прамати убрала забрањени плод и на тај начин преступила заповест Божију и кад је Господ питао најпре Адама и Еву, па онда Еву, и онда им говорио да место они да се покају и да траже опроштење од Бога, они једно другом бацају кривицу, и на ђавола и на сваког другог, не осетивши да је то само оправдање свога греха за који су они били криви, као што и ми чинимо оправдавајући свој грех и бацајући на другог кривицу. На тај начин и они и ми хоћемо себе да ослободимо од исправке. Јер ако је други и крив нека се он исправља, а кад схватимо да смо уствари ми криви, ако нас неко и наговори и присиљава на оно то је зло, ја ако пристанем ја сам крив. Јесте да је он крив што је испровоцирао увредом или чиме било, али ја сам крив што сам пристао да се на недостојан, нељудски, нехришћански начин браним од злочинаца. То је кажем и понављам, наука Господа Исуса. Зато Он васкрсли најпре поздравља Марију Магдалину и све мироносице и све жене вешћу: „Радујте се!“ На тај начин Он ону реч Господњу у рају, ублажава и позива и жене и све на радост васкрсења Христовог и живота по Њему. А свете апостоле и све верне и све људе добре воље у свету Господ поздравља речима: „Мир вам!“ Јер су људи били и остали углавном ратоборни, углавном потичу од њих наредбе за рат и за несреће које рат и сукоби доносе. Ако будемо заиста слушали Господа Исуса, извршавали Његове заповести, ми ћемо унети у душу радост, ми ћемо унети и мир у своју душу, мир са Богом и мир који ће онда зрачити у друштву у коме се крећемо, у породицу и бити од користи своме народу.

Још мало и Господ ће доћи и устројити Вечеру Себи у вама. Припремајте се! Избаците из срца све што је противно Господу, отрите прашину усрдним уздасима, омијте сваку мрљу сузама скрушености, да би дошавши к вама Господ, нашао храмину вашег срца сређену, поспремљену, очишћену. Да не буде међу вама сличних Јуди. И Јуда је, као и други Апостоли, исто слушао: за два дана ће бити Пасха. Но, Апостоли су пришли Господу и рекли: Где хоћеш да Ти уготовимо да једеш Пасху? А шта је урадио Јуда? Отишао је и продао Господа. А на Вечеру је ипак дошао као и други. Зар ће и међу вама бити сутра таквих? О, да не буде! Има још времена. Пођите, и нека сваки у мери својих могућности узревнује да се покаже достојним примања Господа и Светих Његових Тајни. Увидите у чему сте криви, заплачите и реците: „Нећемо више, Господе! Помози нам да се одржимо у будућности!“ Ово је главно што хоће Господ. Равнодушних (безбрижних, лењивих) да не буде међу вама. Да не буде и таквих, који приступају Тајнама узгред и случајно, без мисли и осећања и без икакве бриге о припреми. А нарочито да не буде оних, који не одбацивши своју страст, не само да немају намеру да се уздржавају од њених дела, него им није ни туђе наслађивање њима и пристанак на њих. Такав је исти Јуда: телом је на Вечери, а срцем у издајничким помислима. И таквоме, када после причешћивања Христових Тајни он буде целивао Чашу, неће ли рећи у савести Његов Господ: зар целивом издајеш Сина Човечијега?

Беседа на Велику Среду, Свети Теофан Затворник, 1865 г.

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас браћо и сестре, Богу се помолисмо на овај велики празник почетка нашег спасења као што се каже у црквеној песми.

И ви знате да је данашњи дан, празник, када се свети Арханђео Гаврило по Божијем наређењу јавио Пресветој Богородици и наговестио да ће ова родити Сина Божијега. Она је прихватила одмах вољу Божију и само питала „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“

Док је исти Свети Арханђео јавивши се првосвештенику Захарији наговестио да ће му жена Јелисавета родити сина и да му да име Јован, а Захарија је показао неверовање, јер је знао да је жена његова нероткиња и већ стара, а и он да је већ стар. И онда је питао „какав је знак тога“ и зато је био кажњен немилом – *онемео је до дана док се то све не збуде. Света пак Богородица, кад је Арханђео рекао да ђе „Дух Свети сиђи и сила Вишњега је осенити“, рекла је смирено „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој . Continue reading →

Недеља за нама, посвећена свим светим људима који нису уписани у календар, подсећа нас на све Божје угоднике који су током живота на земљи понели свој крст и испунили закон Божји. У историји им нема уписаних имена, али у Царству небеском они чине војску Христа Бога, а нама пример какви треба да будемо. Данашње јеванђеље (Мт, 4, 18 – 23) говори нам о важном тренутку Христове мисије – одабиру ученика који ће Његову спасоносну науку проповедати и бити стубови Цркве. Господ Христос позив да Га следе упућује простим рибарима крај Галилејског језера, који остављају све и полазе за Њим. Он је видео да су они безазлени, пуни вере и љубави, честити и радни људи. Није тражио „иродовце“, војнике и преучене фарисеје, већ најбоље људе, казао је у проповеди Епископ Милутин у Храму Сабора српских светитеља у Обреновцу.

Рано јутрос, у Клиничко болничком центру у Београду, уснула је у Господу схимонахиња Теодора, игуманија манастира Успења Пресвете Богородице у Грачаници. Заупокојену Литургију служиће Његово преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије у суботу, 11. марта, са почетком у 9 часова, а у наставку ће бити служено опело.

Биографија

Схиигуманија Теодора (световно Милана) Жарковић рођена је 4. маја 1940. године у селу Ракља код Александровца Жупског, у побожној фамилији која је дала деветоро монаха и монахиња. У кући је васпитавана и учена у духу Православља од благочестивих родитеља Световида и Славке (Филиповић) као четврто дете од укупно шесторо деце.

Од малена је показивала наклоност ка духовном животу, те у својој дванаестој години, уз очев благослов,  одлази од куће у манастир Мрзеница  где је са љубављу и наклоношћу примају старије руске монахиње. У манастиру Мрзеница остаје кратко време где, иако још увек дете,  пролази кроз разна послушања. Недуго затим прелази у манастир Руденица где се као искушеница налази и њена сестра од тетке.

Беседа на светој Литургији у недељу прву поста недељу Православља, у цркви Светих царева Константина и Јелене
 
„Сутрадан хтеде Исус изаћи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном! А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеју Закону и Пророци: Исуса, cuнa Jocuфова, Назарећанина. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро?Рече му Филип: Дођи и види! А Исус виде Натанаила где долази к њему и рече за. њега: Eвo правог Израиљца у коме нема лукавства. Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус u рече му: Пре него те позва Филип, видех те, кад беше под смоквом. Одговори Натанаило и рече му: Paвu, ти си Син. Божији, ти си цар Израиљев. Одговори Исус u рече му: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега“.
 
(Јован 1, 43-51; Зач. 5)
 
У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прослављамо, браћо и сестре, прву недељу светог и Великог Часног Поста која се назива недеља Православља, јер је у IX веку, 852. године када је православље надвладало иконоборство, одређено да ова недеља буде прослава управо тога славља, православља.