Шта је за човјека у овом свијету више и значајније од испуњења Божије ријечи: “И Бог постаде човјек и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову…” (Јн. 1, 14).

Бог постаде човјек. “Ево нове трпезе, Бог постао човек и засјео на чело земаљске Божије софре. Смрт бежи од Њега, ђаво безобзирце бежи од Њега, сваки грех далеко, далеко бежи од Њега.”

Овако благовести о Божићу преподобни Ава Јустин. Бескрајна доброта Христова огледа се у Његовој божанској намјери да својим оваплоћењем у човјека оваплоти човјека у Бога по благодати (Догматика о. Јустина).

Како је Божић дан радости треба да заборавимо на смрт и страдања, јер циљ живота пренијет је из “смрти у живот”. Та божанска радост је утјеха за све оне који су Богом живјели и са Богом умрли, знак да смо усиновљени Његовим богорођењем.

Пред крај протекле године упокојио се у Господу блаженопочивши Патријарх српски Павле. Његов живот био је подобан Христовом учењу о животу, његова слава се није огледала у положају и звању, већ у смјерности и служењу; такав је био препознат, јасно се видјело о смрти његовој, када је засјао као сунце над Србијом.

Једном приликом је Свјатјејши наш Павле рекао: Човјеков живот почиње плачем његовим, а радошћу свих око њега. Човјек треба да живи тако да се он радује смрти својој, а да сви остали плачу.

То је живот у Христу. Наш Свети Патријарх је посвједочио како треба живјети и како свој живот уподобити.

Најрадоснији празник је позив да се уздигнемо од сваке прљавштине – гријеха, злобе, пакости – и да сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо. Једино тако ће нам и овај Божић бити радост и смисао свих наших страдања.

Бог се роди, човјек се препороди; Бог се као човјек родио да би се човјек Богом препородио, закључује преподобни Ава Јустин.

Нека се Бог роди у нашим душама и да се ми сви препородимо у Господу.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Ваш молитвеник пред Новорођеним Богочовјеком Христом,

Епископ канадски
Георгије

• Недеља 3. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Оци)
• Среда 6. Јануар, Вечерња са освећењем бадњака и поделом истих верницима у 6 часова увече (Бадње вече)
• Четвртак 7. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Рождество Христово-Божић)
• Петак 8. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Сабор Пресвете Богородице)
• Субота 9. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Свети Архиђакон Стефан)
• Недеља 10. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро
• Четвртак 14. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Обрезање Господње, св. Василије Велики и Нова Година)
• Недеља 17 Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро
• Понедељак 18. Јануар, Света Литургија са освећењем водице у 10 часова ујутро (Крстовдан)
• Уторак 19. Јануар, Света Литургија са великим освећењем водице у 10 часова ујутро (Богојављење)
• Среда 20. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Сабор Светог Јована Крститеља-Јовањдан)
• Недеља 24. Јануар, Света Литргија у 10 часова ујутро
• Среда 27. Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Свети Сава)
• Недеља 31 Јануар, Света Литургија у 10 часова ујутро (Светосавска прослава)

У нашем Светом Храму служи се Света Литургија сваке Недеље и празника (када је празник исписан црвеним словом у календару) са почетком у 10 часова ујутро

У Суботу 19. Децембра наша Света Православна Црква слави празник Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски. Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: “Да не зна левица твоја што чини десница твоја” (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: “Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан”. Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

Света Тајна Причешћа је највећа и најсветија Тајна Цркве; то је уствари централна Тајна Цркве у којој се обједињују и врхуне све Тајне и молитвословља и сав живот Цркве, а посебно њене Литургије или Евхаристије као Тајне Христа и Његове Цркве.

Свету Тајну Причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери: „узевши хлеб у своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари, благослови, освети, преломи и дадесвојим светим Ученицима и Апостолима, рекавши: Узмите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова”, и предао је својим светим ученицима, апостолима, односно, својој Цркви, рекавши: „ово чините у мој спомен”.

Од времена силаска Духа Светога на Апостоле, па кроза све векове до данас, централна делатност и функција Цркве јесте служење свете Литургије на којој се принесени дарови сабраног народа Божјег – хлеб и вино, призивом и дејством Светога Духа, освећују и претварају у Тело и Крв Христа Господа којим се онда верни причешћују и тако сједињују са Самим Господом.

Храна је увек дар Божји и она је увек у суштини светотајинска јер хранећи се њоме ми је у себи претварамо у наше тело и крв и њоме продужавамо наш биолошки живот. У светој Тајни Литургије, међутим, она достиже своје испуњење, своје ново и последње значење; даром љубави Божје она постаје Храна и Пиће вечнога живота.

Светој Тајни Причешћа могу приступити само чланови свете Цркве, дакле, само они који су кроз свету Тајну крштења постали чланови Цркве и заједничари Тела Богочовека; и то не сви међу њима, него само они који су се молитвом и постом (у дане када је Црквом одређено време поста) припремили за причешће Телом и Крвљу Христа Господа; јер по речи Светога Писма: „Који недостојно једе и пије, суд себи јед и пије” (1Кор. 12, 25).

Нема живота без хране и нема Новога живота без Нове хране, без Хлеба насишног; јер је реч Господња: „Ја сам хлеб живота” (Јн. 6, 48) и „Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи” (Јн. 6, 53).

Потребно је, дакле, и неопходно да верници приступају светој Чаши, али је, пре тога и као претпоставка тога, потребно враћати се истинском и делатном врлинском животу у Цркви.

Ко се, дакле, крштењем обукао у Христа Господа и постао члан Његове свете Цркве и уложио труд и напор, жртву и молитву, што је, на основу вековног благодатног искуства, Црква одредила као молитвено правило пред свето Причешће, нека са страхом и побожношћу, са вером и љубављу приступи Светињама.

Те лепоте и радости сједињења са Господом, које овде и сада предокушамо у Тајни Литургије Цркве, надамо се и молитвено иштемо да будемо још присније удостојени у незалазни дан Царства Божјег.

Извор: Епархија бачка

На водећем руском Православном сајту pravoslavie.ru налази се велики број галерија слика из Православног света од којих неколико из наше Српске Православне Цркве. За ову прилику издвајамо Манастир Св. Василија Острошког у Бијељини, који је из новијег доба, освештан је 12 Маја 2001 год.   Галерију слика погледајте ОВДЕ.

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

Ако се сећате у последњем броју нашег Парохијског Гласника писали смо о богатој историји Фрушкогорског Манастира Крушедол који је ове године прославио 500 година од свог оснивања.
За ову прилику погледајте фото-видео галерију коју смо нашли на youtube.

Ако имате проблема да видите видео, пробајте директан линк ОВДЕ.

У данашњем Прологу у расуђивању читамо поуку да је Бог са праведнима а не са силнима кроз живот великог српског светитеља Св. Стефана Дечанског који је и наше Спортско Друштво Србија узело за свога заштитника:

Бог најчешће даје миротворцима победу у рату. Један је пример за то велики цар Јустинијан, а други св. краљ Стефан Дечански. По смрти свога оца краља Милутина Стефан скине повез са очију својих, и би с радошћу проглашен за краља и од властеле и од народа. Но Константин, Симонидин син, и млађи брат Стефанов по оцу диже војску против Стефана. Тада му Стефан написа овако: „Ти си чуо, шта се догодило са мном (тј. како сам прогледао) по Промислу Божјем, који строји све на добро. Помилован Богом ја сам наследио престо родитељски, да владам над људима са страхом Божјим и правдом, по примеру предака, одустани од свог предузећа, дођи да се видимо један с другим; прими друго место у држави као други син, и не устај с туђинима против свога отечества; наша пространа земља довољна је и за мене и за тебе. Ја нисам Каин братоубица но друг братољубивом Јосифу. Речима овог последњег и ја теби говорим: ја сам Божји; ви сте умишљали мени зло, а Бог устроји добро.” Тако је писао свети краљ. Но Константин не послуша. И би побеђен у рату од Стефана. Тако је побеђен био и Владислав, син Драгутинов, други претендент на престо српски! А најгоре је прошао Михаил Шишман цар бугарски. Њему Стефан писаше: „појми значење љубави хришћанске, умири гнев, допусти да буде љубав међу нама како је била и међу родитељима нашим. Престани пролевати хришћанску крв. Окрени оружје на непријатеље имена Христова а не на хришћане. Опомени се, како ће се тешко одговарати за невину крв. Знај и то, да ко отима туђе, губи и своје”. Михаил се наруга овом писму светога краља и би до ноге потучен на Велбужду. „Бог је са праведним а не са силним.”