Апел

Драги парохијани помаже Бог,

Последњих година били смо сведоци и учесници великих догађаја у нашој заједници у Калгарију. Куповина земљишта, изградња Храма, уређење комплетне околине Цркве… Верујемо да се свако од вас поноси оним што је учињено. Предстоји нам у догледно време, ако Бог да, фрескописање Храма и изградња нове зграде јужно од паркинга. Врста и намена ове зграде зависиће од одлуке свих вас на ванредној скупштини која ће бити одржана овим поводом као и од финансијских могућности Цркве. Continue reading

Највећа опасност за Цркву

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа…

Господ нас напушта тамо где се чува једино спољашњост. Благодаримо Господа за све предивно што примамо у нашој Цркви и не заборављајмо данашњу Спаситељеву опомену, опомену преподобног Серафима Саровског, да пост и молитва и сва добра дела сами по себи ништа не значе. И то да је све спољашње у Цркви само изванредан грађевински материјал, златне цигле од којих можемо сазидати тамницу за себе, за сопствену душу, али такође и царски небески дворац.

Ни кроз каква правила ми нећемо досегнути до спасења. Заносити се може, како је то потресно рекао свети Игњатије Брјанчанинов, било чиме, па чак и служењем свете Литургије – као још једним системом, и при томе изгубити оно главно.

Памтимо да нам Господ није оставио ниједан систем, осим Својих свештених заповести и страшне заповести о љубави, у коју спада и љубав према непријатељима, ка сваком човеку, без изузетка. И не заборављајмо да се смисао историје (или пре обесмишљавање) састоји у томе да што смо ближе њеном крају, то ће људи постајати хладнији и суровији, јер ће „због умножења безакоња охладнети љубав“.

Али најважније за хришћанина у сва времена јесте чување љубави. При томе, тамо где се умножава грех, тамо изобилује благодат и значи да тим више треба да се пројави наша љубав у окрутности и суровости овога света. Потрудимо се да схватимо да се једино тиме и ничим више хришћанин не разликује од света, чак иако се тај свет, како је говорио отац Серафим (Роуз) понекад назива хришћанским, па чак и православним.

Из беседе протојереја Александра Шаргунова

Oдгојити душевно и телесно здраву децу

А какав је једино исправан пут васпитања и како спасти децу од превремене смрти, душевне и телесне?

Овај пут—један, вечан и непроменљив—јесте пут јеванђељског васпитања, пут најприснијег приближавања деце Христy и његовој светој Цркви, кao што је Он сам рекао: Пустите децу, и не браните им дa долазе к мени (Мт 19, 14).

Не треба се бојати разумног црквеног васпитања. То уопште не значи да од њих правимо монахе, чега се многи у наше доба некако сујеверно боје. То само значи – одгојити душевно и телесно сасвим здраву децу, сачувати их од многих поryбних грешака у животу, избавити их од горке судбине која иx y противном случају неизбежно очекује и обезбедити им дуг, спокојан и истински срећан живот.

Али такво васпитање треба започињати од најранијег детињства, доносећи и доводећи децу у храм Божији и често их причешћујући светим Христовим тајнама, јер тада њихове душе још нису покварене у додиру, са злом овога света.

Тада ћe њихова срца дотаћи благодат Божија; која свагда обитава у чистим срцима, и она ћe их затим руководити током целог живота.

Из беседе aрхиепископа Џорданвилског Аверкија (Таушева)

Православно дете и вршњаци

Ми хришћани нисмо од овога света и не треба да се прилагођавамо овом свету. Да, ми живимо у овом свету, али живимо у складу са својим схватањима, по свом уставу.

Деца школског узраста се с овим озбиљно суочавају у школском узрасту, поготово код нас на Западу, где се може десити да у разреду има само једно православно дете. И оно је, природно, приморано да брани своје ставове. Али да би то чинило, оно треба да постане свесно своје изванредности, своје особености. Треба да зна да хришћанин не може да поступа као сви, да размишља као сви, да се понаша онако како се понашају његови другови у школи. Оно треба да схвата вредност своје вере, да зна да има нешто посебно, што други немају. Јер само учествовање у Тајнама га издиже изнад општег нивоа. Чак и његов распоред дана, који почиње јутарњом, а завршава се вечерњом молитвом, је другачији него код других. И кад дете постане свесно тога, може да живи мирно. А ако није свесно, или ће бити стално потиштено, или ће се просто растворити у општој маси.

Радиће исто што и сви остали, пливаће низводно заједно са свима, што је својствено омладини у свакој земљи, не само западној. За православног хришћанина је веома опасно да се томе препусти, зато што лако може да изгуби своје «Ја», своју самосвојност. И тек ако човек схвата какво богатство поседује: православну веру, православну црквену традицију – он ће живети својим животом. А на Западу је ова ситуација још компликованија због избора: да човек буде Рус или да не буде Рус, да влада и овим језиком, или само овим итд. Тако да живот младој генерацији намеће тешка питања. И важно је да она зна тачне одговоре.

Извод из интервјуа с архиепископом Берлинским и Немачким Марком (Арндтом)
Источник: srpska.pravoslavie.ru

Најелоквентнији проповедник у српском роду

Свети Јустин Ћелијски је имао само једно мерило, један кантар на коме је све проверавао и вагао, а то је истина Христова. Зато је Свети Ава Јустин корачао путем који води у живот. Кориговао је свој живот по Светом јеванђељу, духу јеванђељском. Напајао се богоносним житијима светих која је исписивао. Исписивао је и догматику, узвишено богословље Свете Цркве, које пре свега открио у Светој Евхаристији после које је, како овде присутне сестре знају, у порти храма на столу исписивао редове догматике Православне Цркве, свежег, причешћеног и бистрог ума и срца…

Свети Ава Јустин је говорио: “Све за Христа, Христа ни за шта“ и можемо слободно рећи да је био најелоквентнији проповедник тајне Богочовека Христа у српском роду. Знао је да, уколико се човек одвоји од Христа и рачуна само на своје снаге и моћ овосветску, не може да прослави себе. Иде у регрес, а заједно са њим и друштво. И видимо горке плодове тог регреса, али видимо и плодове богоносних отаца који васкрсавају српску душу – Светог Владике Николаја, који је прошле године „походио“ Београд у Спасовданској литији, а ових дана Ава Јустин Ћелијски, васкрситељи српских душа, сунца која греју душу српског народа и обасјавају пут српском роду – истакао је преосвећени епископ аустралијско-новозеландски Силуан.

Continue reading

Да и ми будемо трудољубиви

Родио се у пећини, васкрсао у слави, Господ наш преславни. Небо беше отворено и при рођењу и при васкрсењу Његовом. Небо Божје светло, што дуго ћуташе, затворено грехом Адамовим. И Ангели разговараху са људима. Он је и сишао на земљу, да отвори људима небо и збратими људе и ангеле. Он, Бог наш и Спаситељ наш, заогрнут човечијим телом, као порфиром вечни Цар Славе.

Живео је у радионици, а васкрсао у слави, Учитељ наш премудри. Живео је дуго у радионици као вредни занатлија, без вике и шума, а васкрсао у слави. Да и ми будемо вредни и трудољубиви у дужностима својим, на њивама и у радионицама, кроз цео живот свој, непрестано имајући у виду њиву и радионицу душа наших.

Свети владика Николај -„О сличности са Христом”

Пресвете Мироносице су ту да ти помогну

Не малакши никада хришћанине, ни ти хришћанко! Гле, Пресвете Мироносице испред тебе и око тебе, све су оне (ту) да ти помогну, да те ослободе сваке зиме греха, да те ослободе сваког смрада греха. Поведи се за њима, пођи са њима, и знај, ти ћеш идући за њима, ићи за Васкрслим Господом Христом. А Он, Он води у Небеско Царство, води где је вечно пролеће бесмртности и вечности, вечно пролеће Вечне Истине Божје, вечно пролеће Вечне Радости Божје, вечно пролеће Вечне Љубави Божје. Тамо оне воде, а наше је да употребимо сву душу своју, да идемо за њима еванђелском вером, еванђелском љубављу, еванђелском молитвом, еванђелском животом. Тада, тада ће са свих страна брујати ускршњи поздрав, који непрекидно бруји из свих хришћанских душа, у свима срцима:

„Христос воскресе! Ваистину воскресе“!

Свети Јустин Ћелијски

Чудо светог Василиjа

Како је епископ Варнава (Настић) био излечен светом водом с Острога

Јула 1964. године, неколико месеци пред своју смрт, викарни епископ хвостански Варнава (Настић) приступио је моштима Светог Василија. После поклоњења светитељу, испричао је случај свог исцељења светом водицом из манастира Острог.

Kада је испричао овај истинити догађај исцељења, епископ Варнава умољен је да га и писмено изложи, што је он учинио. Ево тог његовог записа:

Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха.

А било је и на пар дана пред Светог оца Николаја, наше крсне славе. У кући се ужурбано спремало за славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да омрси на Светог Николаја.

И тада је гром ударио из ведра неба.

Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра ујутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу.

Continue reading

Једина савршена револуција

Шта се десило то са родом људским?

Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео род људски и узнео у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у Бесмртност. Господ је из ништавила, из небића, васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс! То је Васкрс! Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција, савршена и довршена, јер њоме – шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.

Свети Јустин Ћелијски
Део беседе на Други Васкрс, 1966. године у манастиру Ћелије.

Што се више трудимо, то веселији бива онај дан

Ви знате како се људи припремају на особени начин за сваки радосни дан: за српску крсну славу, или за свадбу, за рођендан или за крштење, за прославу неког фамилијарног или државног празновања. Купује се ново одело, уређује се кућа, чисти се и пере, спремају се дарови. И што год је радоснија очекивана свечаност, то су и припреме веће. Што се више трудимо и знојимо у припремању, то веселији бива онај дан. Што се више штедило или жртвовало ради оног дана, то нам је он драгоценији и светлији.

Васкрс је свеопшти и највећи хришћански празник. Природно, да је потребна и најдужа припрема за дочек тога празника. Зато је и пост пред Васкрс, Часни пост, најдужи и најстрожи од свих осталих постова у години.

Данас је последњи дан Часнога поста, Велика Субота. Ја позивам свакога од вас да сам о себи положи рачун, то јест да промисли, како се припремао у току минулих седам недеља.

А када у свануће доће онај час када је анђел Господњи показао женама мироносицама празан Христов гроб и рекао им: Што тражите живога међу мртвима? тада ћемо се и ми сви хришћани на земљи придружити громогласном појању и клицању небеских хорова од анђела и праведника у славу и част васкрслога Господа нашег и Спаса Исуса Христа.

Свети владика Николај – Део беседе на навечерје Васкрса
Српски радио час, Чикаго, уочи Васкрса 1949.