“Прије свега, гледајући на њен примјер да се ослободимо од једне велике заблуде савременог свијета, савременог човјека. Данашњи човјек мисли да му је живот вреднији ако је што више присутан у јавности, ако је ученик неких великих догађања, митинга, богатих трпеза, ако се што више обукао у славу овога свијета, ако има домове и куће као дворце и сав остали луксуз. Тако мисли савремени човјек. Та пошаст је потпуно отуђила савременог човјека од правих истинских вриједности. Ево, Света Петка свега се тога одрекла ради нечега много узвишенијега, јер је све на овоме свијету и пролазно и трулежно. А славу овога свијета носи вријеме и вјетар као лишће када се сасуши.”

Онај који се као Света Петка посвети ономе што је најважније, казао је он, што је најдрагоцјеније, да служи Господу, да се сједињује са Господом, извором вјечнога живота, вјечне радости и вјечне славе Божије, тај се заиста облачи у славу Божију већ овдје у овоме животу.

“Та слава није спољашња, нити је та љепота спољашња него, као што говори Свети цар Давид за царску кћи – сва је љепота кћери цареве унутра. А та кћер царева, то је душа. И треба гледати да украшавамо унутрашњу љепоту, своју унутрашњост, своје биће духовно да оно сија, а да не обраћамо исувуише пажње на спољашњост, више него што је потребно”, поручио је Митрополит Јоаникије.

Казао је да је савремени свијет све окренуо наопако: оно што је најмање вриједно ставио је на прво мјесто. “А оно што је највише вриједно потиснуо је до задњега мјеста и скоро до ишћезнућа. Драга браћо и сестре, да обратимо своју пажњу на праве вриједности! Томе нас учи Света Петка!”

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

************************************************************************************************************

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Ова чудотворна икона Мајке Божије посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана.

Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући  Богу ватреном молитвом за спасење од непријатеља.

У току свеноћног бденија, Свети Андреј Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља.

Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.
Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.
То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.
Пре њих изневерише крст многи Бугари, Грци и Јелини, и уврстише се у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.
Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божје силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

Владика Николај Велимировић
ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА

Тропар, глас 4. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света.

Кондак, глас 6. Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас.

Вазнесење. Силу Вазнесења Господњег свети Павле изражава овако: Узишавши на висину заплени плен и даде дарове људима (Еф.4,8). Испунивши правду Божију, Господ је за нас отворио све ризнице благости Божије. То и јесте плен или добит која је последица победе. Почетак раздавања тог плена људима је силазак Светога Духа. Сишавши једном, Он увек пребива у Цркви и сваком даје оно што му је потребно, узимајући све из једном заплењеног плена. Нека приђе свако и узме. Но, нека припреми ризницу – чуварку, тј. чисто срце, и нека спреми руке којима ће узети, тј. веру која не премишља. Нека онда приступи са прозбом пуном наде и неодступне молитве.

„Мисли за сваки дан у години“,  Свети Теофан Затворник

Догодило се то у Кијеву приликом немачке окупације. У једној породици умире мајка. Остаје троје деце, све мање од мањега, а отац на фронту. Деца полажу маму на сто. Шта даље да раде не знају. Немају рођака, нема ко да им помогне, а знала су само да покојницима треба читати псалме.

Псалтир нису имали па су узели акатист светитељу Николају, стали поред маминих ногу и почели: „Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи“! Наравно, нема ту никакве радости. Само страх и туга. Али они читају и даље и долазе до речи: „Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца!“ И на овим речима – Свет! Свет! Свет! – мама је отворила очи и села.

Угодник се сажалио. Сажалио се на дечије сузе.

Вукашин Мандрапа
(рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Jер он је имао један животни идеал-свеидеал: животворним и светим Еванђељем Христа Бога осветити српску просвету и учинити је светом просветом.