– У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну?

– Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин.

Православни хришћани више се ослањају на цркву која је вечна него на нестабилност држава, и ту гоњења и употреба силе од стране оних којих имају моћ да употребе силу ништа не помажу

Природа цркве је надстраначка и наднационална. Она има задатак да спасава галаксије, али и још више од тога, да спасава читаву створену природу, која је створена управо од Бога. Ако би се неко питао од кога црква треба да спасава створену природу, одговорили бисмо сагласно предању: од смрти и распадљивости. А ако се неко још дубље пита, а зашто сам Створитељ не спасава своју творевину, одговорили бисмо да управо он спасава творевину, али преко цркве с којом се поистовећује.

Тако црква уводи у вечни живот и у вечно постојање, а он (Христос Бог) постаје и остаје глава цркве и нема цркве без њега. Свако друго удруживање људи на политичкој или социјалној равни без Бога није априори и црква, али та удружења и не покушавају да понуде оно што једино црква нуди, а то је смрт смрти и вечни живот.

Недјеља 5. септембар, била нам је посебно лијепи, свијетли, радосни дан: Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уведен је у трон црногорско-приморских митрополита у Цетињском манастиру. Радовала се цијела Црква, и они који на земљи још увијек војују за Царство Небеско, и они који већ славе Господа у Његовом наручју. Међу њима и наша драга Мати Варвара, која је тачно десет година раније, 5. септембра 2011. године, уснула у Господу, у 43-ој години свог живота. И не може бити случајност да је сутрадан по устоличењу, 6. септембра, Манастир Ћелију Пиперску посјетио братанац Мати Варваре са породицом. Дошли су на море и свратили да се поклоне моштима Светог Стефана Пиперског. Сјетили смо се Мати Варваре, њеног доласка у Митрополију, искушеништва и првих година монашког живота у Манастиру Бањи код Рисна. Да је и она била међу првим монахињама које су своју младост и труд уградиле у васкрсавање Цркве у Црној Гори. Осјетили смо да је заједно са нама у радости због побједе.

Отац Јоил Булатовић годинама је био чувар ћивота Светог Василија Острошког.

Део његових духовних поука:

– Ми православци смо најсрећнији народ само да умијемо да прихватимо свим срцем, свом мишљу и свом душом Господа, и да прихватимо вјеру која чини чуда.

Једном ревносном читаоцу Светог Писма који пита:
Зашто се Дух Свети јавио у виду огња
 
Кад се Господ крштавао на Јордану Дух Свети се јавио у виду голуба. Јавио се не да нешто дода Христу него да тако символички објави оно што је у Христу, то јест: незлобност, чистоту и кротост. То и означава голуб. А кад су апостоли били сабрани у педесети дан по Васкрсу, Дух се јавио у виду огњених језика. Јавио им се у виду огња, да им нешто одузме и нешто дода. Наиме, да одузме из њих сваки грех, сваку немоћ и бојазан и нечистоту душевну, а да им дарује моћ, светлост и топлину. Огањ и означава симовлички то троје: моћ, светлост и топлину. Ти знаш како је огањ моћан, знаш како светли и како греје. Но кад говориш о Духу Светоме, чувај се да не мислиш телесно но духовно. Реч је, дакле, о моћи духовној, о светлости духовној и о топлини духовној. А то су: јачина воље, светлост разума и топлина љубави. Са ова три духовна оружја наоружао је Дух Свети против света војнике Христове, којима је Учитељ забранио и штап да носе од физичког оружја.

Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике – да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ.

Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих.

Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке.

Свети ДИМИТРИЈЕ Ростовски

Вукашин Мандрапа
(рођен 189? у Клепцима, убијен 1942.у Јасеновцу)

Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, ВУКАШИН. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Православне Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо” или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо”. Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19)…

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10)… Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).